Уместо да теже безусловној победи у Сирији, САД треба да изаберу мање патетичан циљ: да заврше тамошњи рат с најмањим могућим губицима, пишу аналитичари Гордон Адамс и Стивен М. Волт у тексту који је објавио Њујорк тајмс.
Током четири године америчка политика у Сирији грађена је на жељи да се верује да је „умерена сиријска опозиција“ боља него што заиста јесте. Сада, када је Русија ушла у игру, одговор америчке владе су само још веће илузије, уз истовремено осуђивање Москве.
„Колико год да се многим Американцима и Европљанима чине одбојним акције руског председника Владимира Путина на Криму и у Украјини, интервенција Москве у Сирији може да буде први трачак наде за избављење из тог ’блата’“, пише у тексту.
По мишљењу новинара, руски председник има право када тврди да ће само стабилна влада и безбедност омогућити сиријским избеглицама да се врате кући.
У Сирији Вашингтон треба да има два циља: да заведе ред у оним деловима земље који нису под контролом Исламске државе и да створи коалицију која је способна да се супротстави ИД и да је најзад уништи.
„Такозвана интервенција Русије даје шансу за постизање и једног и другог“, сматрају аналитичари додајући да Русија у Сирији није незвани гост.
Аутори сматрају да Русија у Сирији има драгоцени утицај који недостаје САД: подршка на копну, веза са слабим режимом у Дамаску, који ипак функционише, функционални односи с владама Ирана и Ирака, као и споразум о размени обавештајних података с обе ове државе, који може да укључи и иранске савезнике попут Хезболаха.
Само заједничким деловањем с Русијом САД могу да се супротставе и да униште Исламску државу, уверени су аналитичари који претпостављају да делимично подударање америчких и руских интереса представља најперспективнији пут за решавање овог проблема.
„Америчке власти треба да престану да ударају песницом по столу због руске интервенције, да признају да је Хладни рат прошлост и да се позабаве државном управом“, закључују аутори текста.
