У време док званични Београд бије одлучујућу битку за какав-такав останак Косова и Метохије у оквир Србије, с друге стране административне линије готово да бесни грађански рат. И док се Вучић и Мустафа у Бриселу свечано заклињу да ће испоштовати све до сада потписане споразуме, у Приштини и другим градовима под контролом „привремених органа" у току је „национална“ револуција у организацији покрета „Самоопредељење“.
Некад маргинални покрет који је Приштину претворио у Бејрут 70-их постаје све значајнија политичка снага у јужној српској покрајини, а човек који се повукао са чела „Самоопредељења" тренутно је кључни политички играч јужно од Ибра.
А почео је као Чеда…
Аљбин Курти изашао је из анонимности 1997. као организатор студентских протеста у Приштини, кад је први пут „оверио“ затвор. Очевици тадашњих протеста сведочили су да никад нису присуствовали монструознијем, такорећи „аветињскијем“ догађају. Тадашњим извештачима из Приштине крв се ледила у жилама док су гледали Милошевићеву полицију како „зверски“ туче студенте, а да нико од њих не пушта ни гласа. Укључујући предводника демонстрација Куртија.
Захваљујући „јуначком“ држању, млађани студент Курти постаје не само звезда косовских Албанаца већ и либералних, антимилошевићевских кругова у Београду, због чега му је „Наша борба“ доделила награду за толеранцију. Награда која је требало да оде у Куртијеве руке изазвала је жестоке полемике у антимилошевићевским круговима, да не говоримо да је Милошевићевим „керберима“ дала „муницију“ за доказивање тезе о „издајничкој опозицији“.
Образложење да је Курти борац за људска права и слободе у ауторитарном режиму, косовски пандан тадашњег омиљеног студентског лидера из Београда, пало је у воду кад је одбио да прими награду чиме је показао да је идеолошки много ближи Војиславу Шешељу него Чедомиру („Ожени ме“) Јовановићу.
Дете ОВК и Титов пионир
Већ идуће године, Курти, дисидент са затворским стажом, запошљава се у кабинету политичког лидера ОВК Адема Демаћија, чиме је показао да је студент са ореолом косовског Че Геваре идеолошки ближи идејама Бенита Мусолинија.
Током бомбардовања 1999. године Курти је покушао да напусти земљу преобучен у жену, али га је српска полиција ухапсила. После повлачења српских снага са Косова, Курти је пребачен из затвора у Липљану у Забелу крај Пожаревца. У марту 2000. пред судом у Нишу осуђен је на 15 година робије због угрожавања територијалног интегритета СРЈ и тероризма. Током суђења одбијао је да изнесе одбрану и поручио је, у маниру предратног Јосипа Броза, да признаје само суд свог народа.
„Мени може да суди само суд мог народа. Не признајем овај суд, не признајем Србију, не признајем Југославију“, поручио је Курти са оптуженичке клупе.
Вишегодишње робије спасао га је пад Милошевићевог режима и међународни притисак на нову власт да ослободи све „политичке“ затворенике, па је Курти напустио Забелу у марту 2001.
Од инжењера до „Самоопредељења“
По повратку у Приштину није се отворено политички ангажовао, али је био присутан у јавности као жесток критичар међународне заједнице и Унмика као човек који је упорно указивао на корупцију у косовским институцијама. У међувремену, дипломирао је на Електротехничком факултету у Приштини и стекао звање инжењера компјутерских и телекомуникационих наука.
За све то време био је активиста НВО „Мрежа — Акција за Косово", чији су програмски циљеви били људска права, социјална правда, култура и уметност. Како је изгледала борба за људска права и социјалну правду у извођењу Куртија и истомишљеника показало се у јуну 2005. године, кад су активисти „Мреже" исписали графите „Без поговора — самоопредељење“ на неколико зграда Унмика.
Тако је настао покрет „Самоопредељење", али је тај перформанс био повод за хапшење стотинак активиста „Мреже“, укључујући и Куртија. А сталне насилне „перформансе“ и хапшења обележиће како биографију покрета „Самоопредељење“, тако и његовог доскорашњег (формалног) лидера Аљбина Куртија.
Функционално страшило
За неупућеног посматрача, политичка биографија Аљбина Куртија изгледала би као класична биографија маргиналног, егзибиционизму склоног десничара, каквих има на свим меридијанима. Међутим, резултати прошлогодишњих парламентарних избора на Косову на којима је „Самоопредељење“ добило више од 13 одсто гласова, као и однос бирократа ЕУ према овим политичким егзибиционистима показује да има ту нешто више од „оправданог беса фрустриране омладине“.
Наиме, у време док су вођени преговори о формирању нове Владе Косова, појавила се вест да ће представник „Самоопредељења“ ако не и сам Курти, водити технички дијалог између Београда и Приштине. Међутим, Европској унији не само да није засметала опција да преговоре води онај који је против преговора уопште, већ су се из Брисела чули гласови да пружају пуну подршку коалицији између блока којег је предводио Рамуш Харадинај и „Самоопредељења“.
Имајући у виду да је тај договор пропао, може се наслутити да је „Самоопредељење“ добило примеренију функцију. Као што су Шешељ и припадајући му радикали деведесетих служили Милошевићу као функционално страшило — односно аргумент у разним преговорима по моделу „ако вам не одговарам ја, погледајте ко долази после мене“ — тако би и Курти и „Самоопредељење“ могли одиграти идентичну улогу у овом тренутку Бриселских споразума.
