Димитрије Љотић, близак Милану Недићу, шефу српске владе под окупацијом, писао је за време Другог светског рата француском маршалу Филипу Петену, тражећи од њега да му објасни како је замислио да очува француски идентитет у Хитлеровој новој Европи. Недић је, попут Петена, био убеђен да ће победити нови светски поредак који је успоставила нацистичка Немачка.
Ово писмо постоји у архивама француског министарства спољних послова, каже за Спутњик српски историчар Станислав Сретеновић.
„То је једини доказ који сведочи да је постојао директан контакт између Недићеве владе и људи који су му блиски и Петена“, каже овај стручњак за савремену историју и српско-француске односе.
Одговор Петена није познат, као ни да ли је одговорио.
„Било би интересантно када би га пронашли, уколико постоји. Мора да је био у великој неприлици шта да одговори. Француска влада је била уверена да ће нацистичка Немачка да победи и желели су да пронађу место Француске у ономе што се тада називало ’Нова Европа‘“, каже за Спутњик Бенедикт Вержес-Шењо, француска историчарка и аутор последње објављене биографије о контроверзном француском маршалу, једноставног назива Петен.
Судбине Петена и Недића се преклапају. Обојица су завршили високе војне школе и истакли се у Првом светском рату, а у међуратном периоду су били војни министри. Обојица су били на челу поражених и окупираних држава у Другом светском рату.
Петен је изабран да предводи владу у Вишију због престижа и ауторитета који је уживао због своје улоге у Првом светском рату, у коме је предводио француску војску на Вердену. У том рату је стекао репутацију да је нарочито хуман, да се трудио да поштеди животе својих војника. Важио је за републиканца, што је у Француској било важно истаћи због сукоба између ројалиста и републиканаца у француском друштву и војсци од 19. века. Након војног дебакла у јуну 1940. године Петен је потписао примирје са Немцима и увео Француску у један од најмрачнијих периода њене историје.
Французи данас немају недоумице о његовој улози током Другог светског рата. То је, у највећој мери, заслуга историчара који су се у последњих шездесет година бавили његовим наслеђем и јавних дебата у медијима, које нису пролазиле без узаврелих страсти али које су увек доприносиле бољем разумевању периода који су многи Французи желели да забораве.
„Одјек ових дебата је био веома снажан, у историјском, политичком и грађанском смислу. Јавност 70-их, 80-их и 90-их година била је веома заинтересована за питање наслеђа Вишија. Дебате су се водиле око филмова, позоришних представа, радио драма, али, иако историчари нису били на првој линији, они су добили прилику да допринесу. Њихови аргументи су водили до тога да данас нико, осим врло малог броја, не брани маршала Петена“, каже за Спутњик Оливије Вијевијорка, један од највећих стручњака за Други светски рат у Француској.
Називање некога „вишијевцем“ или „петенистом“ је у Француској озбиљна увреда. Чак је и ултрадесничарски Национални фронт, који је у време док га је водио Жан Мари ле Пен потезао за вишијевским наслеђем, данас, под вођством његове ћерке, уздржан. У уџбеницима из историје је представљен у негативном светлу.
Покушаја да се рехабилитује Петен у Француској је било, упркос суђењу које је одржано одмах по завршетку рата и на коме је осуђен на смрт и одузимање имовине због „удруживања са непријатељем“. Због његових година (у време суђења имао је 89 година) казна је преиначена у доживотну робију.
У покушају да се рехабилитује Петен својевремено су коришћени слични аргументи, да је његова политичка одлука ублажила страдање Француза за време немачке окупације.
„Они који су бранили Петена тврдили су да је колаборација наметнута, а не да је била идеја вишијевске владе, да су Петен и Вишијев режим пружали отпор Немцима и штитили Французе од окупације. Заборављају, притом, на политички карактер вишијевог режима. Петан је издао Француску са правног становишта, јер је, прихватајући прекид ватре, и са правне стране спречио Француску да настави рат. Холандија није наставила рат, али је правно гледано још увек била у рату са нацистичком Немачком пошто није потписала примирје. Он је начинио грешку и са геополитичког становишта, јер је искористио немачко присуство да наметне ауторитарну власт, антирепубликанску, антисемитску, супротну француској традицији“, каже Вијевијорка.
Страсти које је будила полемика око рехабилитације Петена у Француској смириле су се након интервенције државног врха, када је 1995. године тадашњи председник Жак Ширак признао одговорност француске државе у депортацији Јевреја и опонената вишијевског режима.
„Ови црни часови заувек су упрљали нашу историју и представљају увреду за нашу прошлост и нашу традицију. Да, криминално лудило окупатора је, као што сви знају, (било могуће) уз помоћ Француза, уз помоћ француске државе“, рекао је Ширак у говору који је ставио тачку на тешко и болно суочавање Француза са колаборационистичком улогом за време Другог светског рата.
