У дану кад су напредњаци прославили рођендан десио се још један политички хепенинг масовног типа — Либерално демократска партија (ЛДП) одржала је трибину „Време је за истину! Србију у Европу!“ на којој је највећа звезда био (вечити) лидер те странке Чедомир Јовановић.
Прва порука Јовановића била је упућена (демократски изабраном, са 1.552.063 гласова) председнику Србије Томиславу Николићу и она је гласила да уместо референдума о Косову распише председничке изборе на којима ће га „свако победити“. Рече лидер партије која је на последњим парламентарним изборима освојила 120.879 гласова (3,36 одсто).
Друга порука индиректно је упућена премијеру Вучићу и она гласи да би требало расписати и парламентарне изборе на које би ЛДП изашао у коалицији са партијом Бориса Тадића. С тим у вези, Јовановић је објаснио чланству, а индиректно и Вучићу, зашто коалиција са демократама није могућа: „Ја не могу лично да обећам да никад и ни по коју цену нећу ништа урадити са Вучићем“.
Што би се могло протумачити исто као и кључна предизборна порука Јовановића и ЛДП-а из кампање 2014, кад је та партија завршила каријеру неславно испод цензуса (подсећамо — са 3,36 одсто гласова). А она, у слободном преводу, гласи: „Вучићу, ожени ме“.
Јер, као што се и прошле године Јовановић у кампањи нудио да буде нека нова „Нова демократија“, због чега су му гласачи ЛДП-а окренули леђа, тако се и ове године нада ванредним изборима на којима би заједно са још једним заборављеним асом српске политичке сцене, Борисом Тадићем, прескочио цензус и постао млађи партнер напредњацима у некој новој влади. Преподобнији него што је Дачић икада био.
Да није трагично — било би комично. Док је Чедомир Јовановић био звезда студентских протеста који је мамио уздахе женске студентске популације окићене беџевима „Чедо, ожени ме“, безобразлук и одсуство осећаја за политичку реалност некако су му пристајали.
И кад је Чеда скинуо све три минђуше, које су симболизовале „све три српске земље — Србију, Републику Српску и Републику Српску Крајину“ и временом постао лидер странке која заступа тезе Латинке Перовић (Добрице Ћосића тзв. Друге Србије) екстремније и од саме Латинке, тај неки политички безобразлук му је и даље пристајао.
Међутим, показало се да излазак из фармерица и кожне јакне и прелазак у скупоцена, фирмирана одела не подразумева само промену политичког става (од три минђуше до Латинкиног малог) већ и промену политичког деловања. И тако се вишегодишњи „бунтовник без разлога“, Џејмс Дин српске политичке сцене, у кампањи 2014. претворио у умиљату пудлицу која се Вучићу нудила да обави тешке послове (признање Косова) са места министра спољних послова. Зарад светле европске будућности…
Проблем са Чедомиром Јовановићем је што је у свом наступу, иако сматра да је највећи и либерал и демократа у Србији, заборавио на основно начело либералне демократије. А оно гласи: Политичка власт се стиче на изборима. А и тзв. „природни гласачи ЛДП-а“ Јовановићу су окренули леђа. Пре свега због његовог „очијукања“ са Вучићем. Зарад уласка у власт.
Колумниста Теофил Панчић пре неколико месеци није успео да нађе праву реч за Јовановићево, ко зна које по реду, нуђење Вучићу да уђе у владу, иако је његова странка остала ван парламента. Панчић је оценио да је реч о безобразлуку космичких размера и поручио Јовановићу да се склони из јавног живота и да оде негде далеко од камера и да у тишини дома свога — тихује.
Што је свакако најдобронамернији савет који је неко упутио Чеди Јовановићу. Тиховањем би добио шансу да коначно спозна себе.
