И да ли све то заједно значи да српска политичка сцена треба да очекује неки нови ДОС?
О ванредним парламентарним изборима у Србији говори се несмањеном жестином већ неколико месеци. Власт, посебно онај њен део непосредно везан за премијера Александра Вучића, чини се да није био никада јачи.
Истовремено, у опозиционим редовима дешава се комешање које би требало да води обједињавању опозиције. Позиви за широку коалицију опозиционих странака стижу са неколико страна, а прве конкретније кораке у том правцу урадили су социјалдемократи Бориса Тадића.
Пошто су већ одавно ушле у савез са Зеленима Србије, социјалдемократе су потписале и споразуме о сарадњи са покретом Западна Србија и Народним покретом Србије из Ниша.
„Желимо да будемо политички блок који ће још једном афирмисати идеју грађанске Србије, помиритељске Србије, али и Србије која је усмерена на развој“, рекао је председник Социјалдемократске странке и бивши председник Србије Борис Тадић приликом чина потписивања споразума са Народним покретом Србије у Нишу.
Према његовим речима, преговори са ЛДП-oм су у финалној фази. На Тадићев позив о обједињавању снага председник Демократске странке Бојан Пајтић још није одговорио.
Шта, на крају, све то значи? Окупља ли се српска опозиција у нови ДОС? Велика је разлика у између онога што данас ради Борис Тадић и онога што је чинио ДОС као победничка коалиција над Слободаном Милошевићем, сматра социолог Слободан Антонић. ДОС је окупио 18 странака, док су Тадићевој коалицији досад приступиле само три странке. Поред разлике у бројности, Антонић наводи и разлику у ширини фронта.
„Ово су странке које су, углавном, оријентисане према Бриселу и Вашингтону, и то је прича која већ постоји, када је реч о владајућој коалицији. У ДОС-у су биле и странке које су имале и национални предзнак, као што је то био Коштуничин ДСС“, каже Антонић.
Суштинска разлика у односу на пре петнаест година, према Антонићевим речима, јесте што је ДОС представљао идејну и политичку алтернативу, његови лидери нису никада до тада вршили власт, док је оно што данас ради Борис Тадић „већ виђено“ — ради се о лидерима и странкама који су били на власти и показали су шта могу и знају.
„Они су барем четири године самостално обављали власт и оставили су врло лош утисак на гласаче, имајући у виду све преступе и корупцију“, сматра Антонић.
То је управо оно због чега Борис Тадић не може да привуче бираче, поготово оне разочаране који су отишли у апстиненцију, закључује Антонић.
Професор на Факултету политичких наука Зоран Стојиљковић на питање ствара ли се нови ДОС у Србији одговара цитатом Карла Маркса: „Све се у животу и историји дешава два пута — први пут као драма, други пут као фарса“.
Српска опозиција налази се у предкоматозном стању, каже Стојиљковић, а добар њен део је изгубио парламентарни статус.
„Када изгубите парламентарни статус, по правилу дође до даљег разлагања странке, што се види у случају ЛДП-а и посебно УРС-а, који практично више не постоји. Онда имате јак утицај владајуће странке, а опозиција је гурнута на маргину, губитничка је, и за њу људи неће гласају јер виде да нема шанси“, сматра он.
Проблем свих опозиционих странака у Србији је, каже Стојиљковић, да пронађу добитну формулу и да подршку 20-30 одсто бирачког тела претворе у број посланичких мандата. У таквој ситуацији потребно је променити имиџ опозиције; прва ствар коју опозиција треба да уради је обједињавање у онолико колона које гарантују прескакање изборног цензуса.
Стојиљковић каже да иницијативе за уједињење опозиције треба процењивати са становишта њене целисходности.
„Целисходно је да се опозиција обједини, да уђе у предизборне коалиције, јер у супротном ефекти следећих избора за њих могу бити једнако катастрофални као и они из 2014“, закључује Стојиљковић.
Петнаест година касније, чини се да је постпетооктобарска Србија обрнула историјски круг, карактеристичан за све посткомунистичке земље — странке које су земљи донеле демократију, по правилу (част изузецима), нису имале снаге да се изборе са свим проблемима са којима су се ухватиле укоштац. Јер осим демократије, потребно је успоставити правну државу, праведан економски поредак и толерантну политичку културу. Странкама које су чиниле ДОС то није пошло за руком. Коме ће поћи, још се не зна, једино што је сигурно јесте да грађани Србије имају све мање стрпљења да ће њихова изборна воља оштро казнити сваки неуспех, као што је казнила бивше петооктобарце.
