Кад би већинска Србија имала приближно исти простор у медијима и третман на јавној сцени као што је данас има мањинска али агресивнија Србија, немачки новинари не би ни имали потребу да питају председника Србије шта би се десило кад би неко признао Косово и Метохију.
Пошто је глас мањине неупоредиво видљивији и у етру знатно доминантнији, Немци су питали а председник одговорио да би у том случају избио грађански рат. Због доминације мањине морао је да појасни изјаву и српским новинарима и подвуче како Србији не прети грађански рат, већ да би га било ако би и евентуалног признања било.
Брже-боље је реаговао Хелсиншки одбор за људска права у Србији (ХО), саопштењем је реплицирано да председник својим изјавама ствара не само непријатељски контекст решавања косовског питања, него и обрачуна са опонентима.
Дакле, прошле недеље су и Томислав Николић и Соња Бисерко радили свој посао. Председник Николић је у контексту приче о најновијим захтевима ЕУ о Косову дао свој суд, бранио интересе државе и није прекршио Устав. Председница ХО Бисерко је у истом контексту пожурила да осуди Николића, убаци контратезу бранећи сопствене интересе и није прекршила Устав. Али ни начела својих донатора.
„Шта произлази из Николићеве изјава? Да је он, као председник Републике и врховни командант Оружаних снага спреман да употреби силу против оних који би били спремни да признају независност Косова“, питали су се у ХО и наглашавали да је опонентима званичне политике изречена претња употребом оружане силе и да је сила уведена у политички простор и јавни говор.
Претходни цитат је класични пример замене теза јер је из изјаве председника Николића недвосмислено јасно да није говорио о државном апарату, већ је констатовао да је већински део Србије против независности Косова, па би евентуално признање изазвало сукобе.
Хипотетички, а с обзиром на то да је Косово у саставу Србије и да свака сецесија према важећем Уставу значи рушење уставног поретка, неминовно би било и очување тог поретка. Па и силом. Али ситуација таква није, а ни предмет изјаве то није. Па ни претње, дакле, било није.
Осим Хелсиншког одбора, нашло се још подоста јавних актера који су, такође, „радили свој посао“, па су брже-боље потрчали да осуде Николићеву изјаву.
Убрзо је и Владимир Костић, председник САНУ, изјавио како би неко морао да каже народу да Косово није више у рукама Србије. И сви „професионалци“ су појурили да га подрже. Њихово право. Свакако и право академика Костића. Слобода говора је Уставом загарантована.
Професору Костићу би се нешто друго могло замерити јер тврди да је изјава о Косову његов лични став, а некако је чудно да озбиљан човек, какав он јесте, буде мало председник САНУ, а мало само професор. Или да један дан има јасан став о Косову, а следећи изјави како у САНУ има много оних који боље од њега познају косовске проблеме.
Међутим, далеко проблематичније је што су сви који су, готово хорски, бранили слободу говора академика Костића такође хорски запенили да ту исту слободу ускрате свим његовим критичарима. Понајвише су замерили председнику Николићу који је рекао да очекује да се САНУ изјасни. „Очекује“, а не „тражи“ или „захтева“. Разлика је огромна.
„Професионалци“, али и они који се на њихово „професионално“ место гурају и упињу, наставили су да бране професора Костића кога, то треба истаћи, нико није напао, и да штите његово право слободе говора које, опет то треба истаћи, нико није ни оспорио. Напросто, само су сви полемисали са ставом председника САНУ.
Неколико наведених примера само су најсвежији допринос у вишегодишњем спиновању српског јавног мњења. Процес се одвија константним наметањем матрице према којој је друштвено пожељно и статусно сврсисходно рећи како Косово није у Србији и подржати све који то кажу, тврде, па чак и пропагирају.
Творци замајавања истовремено тврде како је по државу и друштво у целини веома погубно полемисати са њиховим ставовима. Слобода је очигледно намењена само за ону врсту говора који прија „професионалним“ ушима. Све друго је насиље. А „професионалци“ никад агресивнији.
