Ванредних парламентарних избора у Србији неће бити, саопштио је у недељу увече премијер Србије Александар Вучић, прекинувши неизвесност која се појавила такорећи ниоткуда и потрајала таман колико је требало да би и упорнији скептици помислили да ванредних избора заиста може да буде.
Али и ако ванредних парламентарних избора (за сада) неће бити, то не значи да неће бити избора. Бираће Александар Вучић. Да ли ће да буде на челу протектората евроатлантских сила Запада, или на челу државе Србије чији је суверенитет нешто мање ограничен него што је постао још када је ступила на пут ЕУ интеграција и рефлексног испуњавања свих непристојних бриселских понуда?
Оно што нам сада следи, наиме, јесте наставак притисака наших западних пријатеља да поступимо у складу њиховим захтевима, које диктирају њихови интереси, уместо у складу са сопственим нагоном за самоодржањем.
Реч је пре свега о притиску да саучествујемо у гушењу Републике Српске, и притиску да престанемо да се боримо против настојања архитеката крње косовске независности да ту независност употпуне. Иако још није сасвим јасно колики ће бити интензитет ових притисака — то пре свега зависи од њихове процене снаге наше воље да им се одупремо — тенденције су јасне и све је ближи, ма колико труда уложено у његово одлагање, тренутак у коме ћемо имати да се и дефинитивно определимо између протектората и нешто мање ограничене суверености.
Што се Српске тиче, задатак је јасан а изрекао га је британски шеф дипломатије Филип Хамонд приликом недавне посете Београду:
„Уједињено Краљевство посебно је заинтересовано да се осигура прогрес у Босни и Херцеговини. Веома је важан утицај Србије за наставак тог процеса, и поздрављамо њене напоре. Желимо да будемо уверени да најављени референдум у Републици Србији неће бити одржан. Он је непотребан и неспојив са европском будућношћу БиХ и њеним просперитетом.“
Управо су Британци, подсећамо, иницирали ону (пропалу) резолуцију о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација, која је требало да представља увод у гушење Републике Српске, а сада је ево баш њима пало у надлежност да Србији јавно дају задатак да РС спречи да се референдумом том гушењу одупре.
Као што је познато, сребреничка резолуција кроз СБ није прошла захваљујући врло демонстративном вету Русије који је уследио после молбе Србије. А евидентно је, из цитираних Хамондових речи, да Британци и њихови саучесници нису задовољни ни досадашњим Вучићевим ставом у вези с референдумом, јер се он досад свео на његову млаку молбу председнику РС Милораду Додику да „још једном размотри одлуку“ о референдуму, а и то пропраћено (неизреченом) поруком да га Србија ту неће много притискати јер је, Вучићевим речима, „коначна одлука на РС“.
И отуда британско незадовољство, отуда и њихов јавни захтев Вучићу да Додика натера да откаже референдум у РС. Све друго биће недовољно, све друго водиће у сукоб.
Као што ће у сукоб неминовно водити и свако даље настојање Србије да спречи улазак Косова у Унеско. Ово је постало јасно прошлог петка, после састанка српског државног руководства с амбасадорима Квинте.
„Сједињене Државе подржавају дијалог Србије с Косовом. Овај процес укључује сложена и тешка питања по којима је много напретка већ начињено. Ми због тога подстичемо све стране да се фокусирају на суштину спорних питања, као што је захтев Косова за пријем у Унеско, истовремено избегавајући провокативне примедбе, које затварају путеве за сарадњу“, саопштила је америчка амбасада у Београду, практично поручивши Србији да престане да покушава спречавање косовског чланства у овој светској организацији.
А да ово тумачење саопштења није ни натегнуто ни претерано, потврђује поверљива америчка дипломатска депеша 10STATE9661 коју је разоткрио Викилс — потписала ју је тадашња државна секретарка Хилари Клинтон — а у којој је издиктиран садржај демарша који је имао да буде упућен званичном Београду:
„Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама…“.
Што ће рећи да ће, баш као и у случају Републике Српске, српски покушај да заштити свој интерес — сада у виду активних покушаја да се спречи улазак Косова у Унеско — неминовно водити у сукоб са Западом. Док ће тај сукоб бити избегнут само ако од свог интереса одустанемо.
И ма колико се (и то сасвим исправно, иначе) трудили да овај тренутак одложимо што је могуће више — па и претњама ванредним изборима које су више биле упућене Западу него домаћој опозицији, и претњама да су ЕУ интеграције неприхватљиве ако им је цена Косово поводом Поглавља 35, које ће се на крају на то и свести — као што рекосмо, избор између сукоба и потчињавања све је ближи…
