„Америчка војна надмоћ нестаје пред нашим очима. Пентагон и стручњаци за питања одбране све ватреније инсистирају на томе да Оружане снаге САД имају све више проблема у питањима војне доминације“, сматра Колби.
По његовом мишљењу, ова тенденција условљена је пре свега јачањем потенцијалних противника САД, превасходно Русије и Кине. Обе земље, по речима аналитичара, реализују амбициозне и добро осмишљене пројекте јачања војне моћи. Због тога је могућност САД да спроводе одлучујуће војне акције у Источној Европи или у западним областима Тихог океана – ограничена.
Аналитичар наводи да претњу за војну надмоћ САД представљају не само супердржаве него и „другостепени играчи“, који се на војном плану развијају захваљујући приступу одговарајућим технологијама. Пре свега, Колби мисли на Иран.
Вашингтон притом реагује млако на такве тежње. Колби наводи два разлога за такву реакцију: изнуђена буџетска смањења и, што је вероватно и важније, „упорно одсуство жеље“ америчког политичког система да призна „непријатну истину“ о губљењу лидерске улоге.
Аутор наглашава да ће они које Вашингтон сматра својим конкурентима у војној сфери у будућности бити самоуверенији и јачи него што су били у периоду неспорне америчке хегемоније. Русија и Кина сада су једноставно богатије и моћније него што су биле деведесетих година, каже Колби. И не само то, оне настављају да јачају своје оружане снаге како би бациле изазов ка САД, објашњава аналитичар.
Реалност је таква да САД тешко да ће успети да сачувају војну надмоћ на оном нивоу какав је некада био, закључује Колби и додаје да губитак те предности више неће допуштати Вашингтону да диктира своје услове другима.
Другим речима, САД ће успети да сачувају неке војне предности, али неће моћи потпуно да контролишу ток могућег рата, додаје амерички аналитичар. Ако Вашингтон и даље буде водио ратове руководећи се принципом да САД морају „одлучно да доминирају“ и да побеђују противнике, то може довести до последица тежих од оних које су се могле очекивати од деловања Садама Хусеина или Талибана.
Амерички аналитичар предлаже своју варијанту развоја америчке војне стратегије у периоду када Вашингтон више не може да задржи лидерску позицију. По његовом мишљењу, САД треба поново да науче да воде „ограничени рат“. Под тим термином он подразумева концепцију намерног ограничавања сукоба у одређеним оквирима ради минимизирања могуће штете, али и ради других циљева, пре свега ради очувања угледа на међународној сцени.
