План од 17 тачака договорен је и промовисан као свеобухватно решење које би требало да задовољи све — и ЕУ, и балканске земље, и избеглице.
Међутим, према речима аналитичара Драгомира Анђелковића, овај план долази прекасно и одраз је неслоге унутар ЕУ.
„План је тако срочен да се види да је у питању неодрживи компромис и да водеће европске земље пребацују терет на периферне земље. План је, по мом мишљењу касно дошао и у великој мери може да се каже да је промашај“, каже Анђелковић.
Павле Килибарда, истраживач Београдског центра за људска права, каже да је вероватно требало да још раније буде усаглашен неки план, али према његовим речима важније је питање да ли је план овакав добар из аспекта решавања избегличке кризе и да ли се њиме криза решава.
„Ми до сада још нисмо имали решење у самој ЕУ. Није постигнут консензус о питању квота, али сада се суочавамо са документом где се разматра по први пут да и транзитне земље прихвате већи број избеглица“, објашњава Килибарда.
Неке од мера које су наведене у плану су конкретне, као оне које се односе на регистрацију избеглица, али су, према Килибардиним речима неке од њих веома упитне са становишта цивилног друштва. Као једну од таквих, он наводи меру према којој, ако неко одбије да се региструје као избеглица, та ће се особа сматрати да нема никаквих права.
Оно што по њему није јасно јесте да ли план треба да представља дугорочно решење и да ли избеглице за које је предвиђено да остану на Западном Балкану треба да се интегришу на том простору.
„Уколико је то тако, онда план није адекватан зато што неке друге политике нису развијене. Ми говоримо само о прихватним центрима који су значајан део приче, али није цела прича“, закључује Килибарда.
Драгомир Анђелковић наглашава да су мере довољно конкретне, али механизми за њихову примену нису.
„Делује ми да се ради о кули која нити је на небу, нити је на земљи. Оне су можда конкретне само када се ради о малим, периферним земљама на које ће бити вршен притисак, па ће механизам бити непринципијелни притисак, а не нешто што је системски усаглашено и што би се односило на све универзално“, каже Анђелковић.
Начин ангажовања граничне агенције ЕУ Фронтекс такође се доводи у питање. Цивилни сектор широм Европе често је критиковао ову агенцију, каже Килибарда.
„Фронтекс је агенција чија је намена заштита спољних граница Уније и критикован је због начина на који је поштовао права избеглица. Свакако је на првом месту Фронтекс — а на првом месту заштита граница, а не заштита права избеглица“, сматра Килибарда.
Фронтекс може да изнесе задатак који је стављен пред њега овим планом ако би се заштити европских граница приступило озбиљно, сматра Анђелковић. Међутим, он не види да ЕУ има капацитет да озбиљно приступи читавој ствари, нити да постоји политичка одлука да се уистину бране границе ЕУ.
У крајњој линији, а то потврђују оба Спутњикова саговорника, не зна се ни где би се европске границе браниле.
Планом није прецизно утврђено у којим државама ће се градити прихватни центри. Анђелковић сматра да су то непопуларне мере и да се о томе неће много говорити у јавности.
„То је опасност и за нас. Читајући између редова можемо да закључимо да се над нама надвија миграциона криза“, закључује Анђелковић.
