„Коме закон у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом"
Мило Ђукановић је завршио каријеру. Можда се неком чини да је сачувао власт и да је сада јачи него икад, али је његов крај врло близу. Може да таљига на власти још можда и годину, али је кренуо на пут без повратка. Пут који ће се завршити неславним крајем. Толико неславним да ће га бити жао и онима који га данас највише (с пуним правом) мрзе. А таквих је знатно више од пола Црне Горе.
Нису Мила срушили ни Демократски фронт, ни националистички кругови из Србије, ни Русија, ни дволични Запад, ни мангупи у његовим редовима… Мило Ђукановић је урушио режим Мила Ђукановића. Урушени режим Мила Ђукановића се распада. Исто као што се и пре петнаестак година урушавао режим Слободана Милошевића. ДОС је ту дошао само као катализатор урушавања и узео власт која му је сама пала у руке. Нека се спреми Демократски фронт плус.
Најбољи ученик Слободана Милошевића није извукао поуке из неславне судбине учитеља. Власт га је опасно ударила у главу, помислио човек да је играч из веће лиге, али се преценио.
Ђукановић је на свим пољима надмашио Милошевића, али ће Милошевићев крај бити епска епопеја у односу на Ђукановићев. Милошевић се бар у Хагу продао као „борац против новог светског поретка“ и постмодерног империјализма, а Ђукановић ће скончати као мали балкански диктатор без идеологије и идеала.
Данашњи ултралиберал, некадашњи комуниста, заборавио је мисао Карла Маркса да се историја први пут понавља као трагедија а други пут као фарса. Зато ће и његов крај, у односу на Милошевићев, бити фарса.
Оно што се последњих месец дана дешава у Црној Гори неодољиво подсећа на Србију из сезоне 1999/2000. Свакодневне демонстрације, полицијска бруталност, хапшење опозиционара па њихово експресно пуштање на слободу… Режим који је против себе спојио неспојиво — и четнике и Дукљане; и Бошњаке и великосрбе; и Беране и Цетиње; и старо и младо… На протестима сви као један…
Ђукановић је створио и црногорски „Отпор“, фирму која је у Србији затворена пре више од десет година, овај пут у лику „Анонимуса“. Не верујете? Читава Подгорица је ишарана графитима отпорашке песнице уз пароле „Не у НАТО“ и „Ђецу ти нећу опростити“. Нови „Отпор“ прилагођен новом времену и новом поднебљу. И новим глобалним околностима. „Анонимусима“.
Не знамо какав је Ђукановићев музички укус, али не би било лоше да се упозна са „плејлистом“ са протеста ДФ-а, која неодољиво подсећа на музику са протеста ДОС-а са почетка миленијума. ОК, можда нема времена да упозна поруке „Партибрејкерса“ и „Гоблина“, које су готово свакодневно вртеле са разгласа на протестима, али би требало да мало више слуша „класику“. Рецимо, Боба Марлија. И да обрати пажњу на стих: „Можеш лагати неке људе неко време, али не можеш лагати све људе све време“.
Да је слушао Марлија, знао би колико је контрапродуктивна медијска кампања РТ ЦГ, „Побједе“ и сличних удворичких медија. А да је више пажње посветио анализи Милошевићеве пропасти, знао би да коме закон у Пинку (Монтенегро) лежи, трагови му смрде нечовјештвом. И не слуте на добро…
Због свега што се дешава у Црној Гори у последњих 27 година, а посебно у последњих месец дана, Мило Ђукановић би требало што пре да поднесе оставку. Јер, што пре то учини, часније ће завршити каријеру. Маневарски простор да сачува зрнце части — врлине до које Црногорци свих фела и те како држе — драстично се смањује не из дана у дан, већ из минута у минут.
