Месецима је српска јавност, па чак и спонтани конзументи медијског садржаја, засута сензационалистичким насловима о броју избеглица који ће у Србију доћи са Блиског истока и о томе колико њих ће Европа вратити у Србију, а последњи у низу је да Влада Србије на више локација тајно опрема касарне за њихов смештај.
Да будемо јасни одмах на почетку — места сензацији нема и нема ништа тајно у вези са избеглицама и Србијом као транзитном земљом.
Нема најезде Хуна
Иако су пласирани као да се спрема најезда Хуна или неких племена које гледамо у филмовима, и сами сте могли да се уверите да ти „упозоравајући“ наслови о избеглицама трају онолико колико је потребно да их неко изговори. И испоставе се као нетачни.
То да Влада опрема касарне за избеглице може да се испостави и као тачно, али већ сад знамо да ту нема ничег тајног и нелегалног. Такво решење се намеће и као логично, јер иде зима а избеглице морају да се склоне на суво она два-три дана, колико се обично задржавају у Србији.
Европа, очигледно, нема јединствено решење за питање избеглица, а некад делује и да га нема уопште. Но, сва та тромост бриселске администрације или намерно лутање од састанка до састанка не значе да ће коначно решење избегличке кризе бити Србија. Нити да ће бити део тог решења. Зато тумачења која говоре да је према некој тамо одлуци планирано да Србија задржи 12.000 избеглица, а да Европа тражи већи број од тога, не пију воду.
Оно што реално може да се догоди јесте да ти људи са Блиског истока остану у Србији дуже од досадашње праксе, али нико од Србије не тражи да их трајно настани. Још важнија чињеница је да нико од Србије то не може да тражи јер она није на листи сигурних Трећих земаља.
Србији — да истакнемо и то, иако је много пута речено — могу да буду враћени њени држављани који су ухваћени у илегалном боравку у земљама ЕУ или су тамо затражили азил, па га као економски мигранти нису добили. Србији могу да буду враћени и они грађани који се представљају као Сиријци, а заправо су из Гане, Пакистана… па хоће да оду у ЕУ и тамо се настане. Неко тамо у ЕУ — а нас претерано и не интересује којим системом — одлучује да ли они добијају азил или га не добијају, а онда ти људи могу да буду враћени у Србију. Међутим, Србија исто тако може да их врати у државу из које су овде ушли.
Једино избеглице одлучују
Елем, сад да се вратимо на избеглице са ратом захваћеног Блиског истока. Једна од најновијих вести је да Аустрија диже зид на својој граници, пре тога се навелико писало о зиду који је подигла Мађарска, пре ње Бугарска, те се опет из тога извлачи погрешан закључак како грађани земаља са Блиског истока немају где — па ће у Србију.
Стоп сензацијама: избеглице неће у Србију.
Чак и да их ЕУ камионима довезе у Србију, чак и да Србија прихвати да они остану овде, избеглице неће и не желе да остану овде. Чак и да Србија престане да их трансферише у земље ЕУ, они неће остати у Србији. Једино решење је да их Србија затвори, а то Србија неће урадити.
Али ако буду затворене све границе (рубних) земаља ЕУ — питаће неко: где ће онда ти људи? Као што рекосмо, остаће нешто дуже у Србији него што иначе бивају и чекати европску прерасподелу квота, или неће чекати него ће тражити алтернативни начин да се домогну жељених дестинација.
Ако, на пример, и Хрватска подигне зид према Србији и око 100 Сиријаца дође пред тај зид, Хрватска неће моћи да их врати, већ ће морати да их пусти да уђу и да покрене процедуру провере. Ураде ли другачије, прети им тужба европском суду за људска права.
„Колика ти је плата?“, питао је недавно неко од избеглица колегиницу из дневних новина која је правила причу са њима. „Па хајде онда са нама у Немачку“, рекао јој је тај исти човек кад је чуо колико она као новинар зарађује.
Дакле, још једном: избеглице са Блиског истока нису ризиковале животе и животе својих породица, улазиле на пренатрпане бродове, пешачиле километрима, кинусле или се пекле на сунцу… да би пристале да уместо Немачке и Скандинавије наставе живот у Србији. Да је другачије остале би у, на пример, Грчкој или Турској.
