САД су заборавиле како се обавља прави дипломатски посао. Главни инструменти америчке спољне политике су претње санкцијама или употреба војне силе. Притом, када се америчка администрација меша у сваки следећи конфликт, она уопште не води рачуна о томе шта ће бити након завршетка рата, пише бивши амерички дипломата и сарадник Пентагона Чез Фриман у ауторском чланку за часопис „Русија у глобалној политици“ који преноси сајт „Шта они кажу о САД“.
По мишљењу Фримана, ова ситуација је изазвана, како он каже, „деградацијом“ америчког дипломатског корпуса. Док се у већини земаља на високим функцијама у спољнополитичким ресорима налазе изузетно школовани и обучени професионалци, у САД функције се често додељују као поклон активним учесницима предизборне кампање странке која је победила на изборима. САД су једина велика сила на свету која нема професионалну дипломатију. Амерички политичари као да сматрају да би дефинисањем спољнополитичке стратегије требало да се баве сањалице и теоретичари, који немају довољно стручног знања.
Дипломатија је потребна како би држава остварила сопствене интересе и решила проблеме са другим државама, без примене силе. Неуспех дипломатије понекад води ка рату.
Требало би да одустанемо од навика стечених током Хладног рата. И даље реагујемо на непријатељске потезе претњама ратом, уместо да појачамо дипломатске напоре како би спречили ескалацију конфликта. Уводимо санкције да покажемо колико смо незадовољни и меримо њихов успех по томе колико су невоља донели непријатељу а не по томе, колико су успели да промене његово понашање.
Притом, санкције се нама често враћају као бумеранг. Они стварају препреке за извоз наших производа у земље против којих су уведене санкције. То често охрабрује ове земље и оне постају самосталније, развијајући сопствену привреду.
На прагу смо стратешких промена у свету. Вођство САД изазива све већу скепсу, зато што расте број питања на која је немогуће одговорити војним путем.
Требало би се присетити принципа праве дипломатије и инструмената ненасилног управљања државом, како би остале земље схватиле да је повољније сарађивати са САД него сарађивати против званичног Вашингтона.
