Џејмс Лајон био је шеф Међународне кризне групе за Балкан у време када је Балкан био у жижи интересовања западне међународне заједнице; Међународној кризној групи међу вишим саветницима и члановима борда седе и милијардер Џорџ Сорош, водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински, два бивша генерална секретара НАТО-а (Хавијер Солана и Џорџ Робертсон), бивши главни командант НАТО Весли Кларк, некадашњи национални саветник за безбедност САД Семјуел Бергер, председавајући Минхенске безбедносне конференције Волфганг Ишингер, Карл Билт… А „Форин полиси“ један је од угледнијих часописа који излазе на енглеском језику.
Па када у „Форин полисију“, пре неколико дана, изашавши наједанпут из дубоке хибернације, Џејмс Лајон већ у наслову свог текста упита „Да ли се рат спрема да избије на Балкану?“, и текст и намеру која стоји иза текста ваља прочитати више него пажљиво. Тим пре што трагова истог размишљања има и на другим, званичнијим местима…
Лајон пише о Босни и Херцеговини, а нарочито о Републици Српској. Важно подсећање на контекст: пропала британска резолуција о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација, која је имала да Републику Српску прогласи за геноцидну творевину, требало је да представља увод у гашење Републике Српске. Уследила је контра-мера, одлука о одржавању референдума у Републици Српској о повратку (изворних дејтонских) овлашћења у правосуђу, што се пре свега треба схватити као знак да се РС споменутим намерама да буде укинута неће предати без борбе. Истовремено, западне намере да РС, под плаштом реформи у БиХ, буде обесмишљена и претворена у празну љуштуру лишену ма какве државолике садржине, а БиХ у централизовану државу у којој ће пресудну реч имати бошњачки и хрватски савезници евроатлантског Запада, засигурно нису нестале пропашћу британске резолуције.
Отуда и не чуди што се најављеном референдуму Лајон противи жестоко. „Иако ће се референдум тицати само правосуђа, његове деструктивне намере чине га де факто декларацијом независности“, наводи, сасвим на трагу последњих ЕУ закључака о БиХ (12. октобра) у којима се оцењује да би „одржавање референдума угрозило кохезију, суверенитет и територијални интегритет“ БиХ.
Уместо референдума, ЕУ предлаже „структурни разговор о правосуђу“ какав је својевремено већ договорен између председника РС Милорада Додика и тадашње ЕУ шефице дипломатије Кетрин Ештон. Лајон, међутим, овакву ЕУ политику „удовољавања“ Додику назива „доказано погрешном" и, маниром неолибералних јастребова који већ барем деценију и по дефинишу америчку спољну политику, од Сједињених Држава захтева да „прескоче" (override) ЕУ по питању БиХ и својим „енергичним и робусним ангажовањем спрече предстојећи колапс Босне“.
Зашто? Овде је заправо читава суштина: да у настали „вакуум“ не би „ускочила Русија“, која „кроз све ове провокације подржава Републику Српску… Подржавајући Додика, Путин је у стању да произведе озбиљне проблеме за Запад“, пише Лајон, истичући као најважнији међу овим проблемима „климу нестабилности која спречава ЕУ, САД и НАТО да задобију смислено упориште“ на овом простору.
Подсећамо, и Дејмон Вилсон из веома утицајног вашингтонског тинк-тенка Атлантски савет још у јесен прошле године позвао је, попут Лајона, на истоветну акцију и из истоветног разлога; на појачани трансатлантски фокус на Балкан, како Балкан не би склизнуо Владимиру Путину и Русији у руке уместо да читав остане под америчким утицајем („Путинов балкански гамбит“). Ово јесте преовлађујући начин мишљења у круговима у којима се у Вашингтону формира америчка спољна политика.
Отуда је нарочито алармантан списак сугестија и претњи Џејмса Лајона. САД треба да именују специјалног изасланика за Балкан који ће, у име читавог Запада, „поново размотрити Дејтонски споразум с идејом да га поново напише у потпуности“. Ту је и друга могућност. „Међународна заједница“ — ако Додик остане при референдуму у коме га, како пише Лајон, подржава Русија — „треба да укине Републику Српску, што би, иако екстремно, било могуће употребом административних и финансијских средстава“. И трећа варијанта, трећа претња која ново светло баца и на вести о америчком наоружавању хрватске војске: „Бошњаци и Хрвати повели су рат 1992. како би Босну очували на окупу, и нема знакова да би Републику Српску данас пустили да оде без борбе. Ако избије насиље, осетиће се на читавом Балкану. Могло би да се прелије на Косово, у јужну Србију, Македонију, у регион Санџака у Србији у коме су муслимани већина…“
Све у свему, закључује Лајон, „Вашингтон мора да одлучи сада, а не касније, да ли ће деловати проактивније како би одржао Босну и Херцеговину на окупу а Балкан стабилним — или ће препустити Москви да успостави правила“.
Да ли је, заиста, Вашингтон спреман на изазивање новог хаоса на Балкану како би на њему одржао сопствени утицај, или макар спречио успостављање руског? Како ће Европска унија у том случају одреаговати, пошто јој било каква криза на овом подручју, усред свих криза које је потресају, нимало није потребна? Да ли ће такав, евентуални, покушај САД да запале Балкан гурнути Србију још ближе Русији, у потрази за заштитом? Или ће под америчким притиском да поклекну и Србија и Српска? С тим што — ако су Американци у праву — и Србија и Српска иза себе сада имају моћног савезника. И било би тако занимљиво чути о чему су, у четири ока, у Москви разговарали Александар Вучић и Владимир Путин, а разговарали су, како је званично наведено, и о ситуацији на Балкану…
