„Другови будите парламентарни, вратите се јер у Титограду нема митинга, ради ваше личне безбједности, грађана… нападнуте су темељне вриједности Југославије од појединих група…“, говорио је командант црногорске полиције радницима и студентима код места Жута греда на путу између Никшића и Подгорице (тадашњег Титограда) који су пошли да се придруже демонстрантима на митингу испред седишта Савеза комуниста Црне Горе августа 1988. године. Полиција је растерала и раднике из осталих делова Црне Горе који су пошли на митинг, али и демонстранте у Титограду.
Пола године касније, 11. јануара 1989. године, у главном граду Црне Горе одржан је велики митинг после кога је црногорско руководство поднело оставке, а на власт су дошли „лијепи, млади и паметни“ — како су пре готово 27 година називали Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића.
Ови млади комунистички лавови искористили су тада талас антибирократске револуције, односно серију митинга у аутономним покрајинама Војводини и Косову и републици Црној Гори, после којих су срушена партијска и државна, односно покрајинска руководства. Дошли су на власт не чекајући успињање у партијској номенклатури тако што ће неки виши чиновник бити пензионисан или отићи природном смрћу.
Социјална тематика је тада замењена националном, како због подршке Србима са Косова и Метохије, тако још више због подршке Слободану Милошевићу, који је у то доба учвршћивао власт, желео, па и променио Устав.
Кад историја окрене круг
Члан председништва Демократског фронта Андрија Мандић синоћ је у Херцег Новом позвао грађане да се „припремају и организују и кад их позову да сви крену за Подгорицу, као што се кретало у јануару 1989. године, јер ми наш посао нисмо завршили“. Мандић је на јучерашњем скупу позвао и остале опозиционе партије да им се придруже, јер је то „много поштеније, него да уђу у бесмислене и јалове разговоре са представницима власти“.
Хроничарима, али и онима који спорадично прате дешавања у, данас самосталној републици, Црној Гори у очи упадају сличности са дешавањима од пре 27 година.
И тада је, као режим Мила Ђукановића сад, црногорско комунистичко руководство „бранило“ државу од „неких тамо фактора“. И тада су Срби (и Ђукановић се изјашњавао као Србин) повели протесте, а онда су им се придружили радници и студенти. И тада је власт слала полицију на демонстранте и употребљавала сузавац. И тада је протест имао више етапа, па се (само) чинило да је разбијањем демонстрација доживео фијаско.
Кад ће митинг у Подгорици
Основна разлика 27 година доцније је положај Мила Ђукановића. Не само због тога што је џемпере заменио скупим оделима и сатовима, већ због тога што је тада он био тај који смењује, а сада је само питање датума кад ће сам бити смењен. Тада су они који су га подржавали изговарали „Хоћемо Русе“, а сада он и његови чауши понављају „Хоће Руси“.
Битна разлика од некадашње антибирократске револуције јесте што сада главна матрица окупља није национална, ма колико пропаганда режима желела да је таквом прикаже, већ су социјалне теме главна тачка незадовољства.
Демонстранти су, што је Спутњик већ анализирао, решени да иду до краја на којем Ђукановића неће бити у власти. Решени су и да на том путу не сарађују са институцијама у којима је он. Питање је само да ли Ђукановић има јединицу или десетку из историје? Да ли је нешто из ње научио или је исувише добро научио па — попустио или затегао, исто му се пише.
Мандић није рекао тачан датум митинга у Подгорици. Прво ће уследити серија митинга по градовима у Црној Гори, стварање критичне масе, видови грађанске непослушности… Али и чекање да неки млади лавови око Ђукановића (у партији или коалицији) искористе талас ових протеста, па да дође до прелазне владе, а потом и избора. Напросто, за разлику од својих комунистичких очева, Мило оставку дати неће само због броја људи које испод прозора види.
Дакле, у Црној Гори није на делу револуција, већ је прецизнији термин контрареволуција. Само још нема тачног датума.
