У свом есеју, Томпсон објашњава да иако етничка, полна и сексуална дискриминација у америчкој политици расту, баш као и одобравање свих врста непримереног понашања — од вожње у пијаном стању уз избегавање казне до „женскарења“ и употребе дрога — менталне болести остају „једини табу тврдоглаво укорењен“.
И док су за политичке критичаре повремене спекулације о менталном здрављу кандидата прихватљив део игре, новинар констатује да би „политичару признање да посећује психијатра вероватно нанело много више политичке штете него било који од могућих симптома стварне менталне болести“.
Према Буртон Лију, председничком доктору Џорџа Буша, ментална болест је налик политичком „пољупцу смрти“, док бивши високи саветник Дејвид Акселрод додаје да би признање проблема довело до „кризе политичког поверења“, од које је немогуће побећи.
Томпсон подсећа да откако се демократски кандидат за потпредседника Томас Иглтон повукао из изборне трке 1972. године „након откривања да је био хоспитализован због депресије… проблем је склоњен на страну: ниједном демократском или републиканском кандидату за председника или потпредседника отад није откривена ментална болест или потврђено лечење од ње — тај потез би био политички неизлечив“.
Новинар напомиње да је проблем толико чврсто укорењен као део разбијања кампања, јер конгресмени и политичари на државном нивоу радо користе доказе о прошлости психијатријског лечења као веома ефикасан метод „да одувају своје противнике“.
„Као резултат тога, признање политичара да се консултују са професионалцима за ментално здравље остаје тема само тихих разговора или жустрих порицања“, Томпсон истиче.
Томпсонова анализа указује на то да, упркос распрострањености табуа, „преглед историјских записа показује да су се претходни врховни команданти, чак и они са највишим одликовањима, борили са проблемима менталног здравља током свог председавања“.
Реалност са којом ће америчка јавност на крају морати да се помири, новинар сугерише, јесте да „када је у питању њихово ментално здравље — политичари, укључујући и оне са ингеренцијама за активирање нуклеарног оружја“, исти су као и сви остали људи. Уз „оквирно петину одраслих Американаца који користе лекове, и милионе који иду на терапије разговором зарад свог менталног здравља, зашто не би и људи који управљају земљом могли да то чине?!“
„Можда највећа опасност овог табуа је то“, новинар упозорава, што „политичари са менталним болестима“ морају да их сакрију да би наставили да обављају јавне функције и не траже помоћ, „стављајући себе и друге у опасност“.
