Подигнуто наливперо — у левој руци — тадашњег потпредседника Владе Србије Божидара Ђелића представљало је тог 29. априла 2008. неку врсту победоносног поклича. Требало је то да означи успех тадашње српске администрације која је на заседању Савета министара Европске уније у Луксембургу потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ.
„ЕУ креће заједничким путем са Србијом, али и Србија мора да покаже жељу да сарађује са другим европским земљама, што значи да у будућности Србија мора да донесе неке праве одлуке“, рекао је том приликом председавајући Савета министара ЕУ, словеначки шеф дипломатије Димитриј Рупел, који је у име Европске комисије потписао ССП.
Кад ми тамо, а оно међутим
Непуних осам година после револуције 5. октобра Србија је започела свој пут у друштво Европске уније. Оно наливперо у ваздуху значило је остварење обећања свих политичара који су управљали Србијом у тих осам година, али је значило и неку врсту подстрека за грађане Србије. Променама и револуцијом ти грађани су желели стандард, владавину права, озбиљне институције, путовање без виза… А пре свега повратак личног самопоуздања и поштовање других. Али, десило се — међутим.
Данас је, више од седам година после потписивања ССП-а, комесар ЕУ за суседску политику и проширење Јоханес Хан представљајући у Бриселу пакет извештаја о напретку држава-кандидата оценио да је Србија протекле године начинила крупне кораке у приближавању ЕУ и да је близу отварања првих преговарачких поглавља.
У читавом периоду од потписивања ССП-а до овог данашњег извештаја — једино што су стварно видели, чули и осетили грађани Србије било је прегрш вести о „путу у ЕУ“ и много више оних других вести које су тај пут условљавале. Некад је то било и због кашњења у испуњавању обавеза које је Србија преузела на себе, али је опет неупоредиво више од тога било неких нових услова, затезања и померања циљева.
Ево вука, ево вука…
„Ући ћемо у Европу са нашим идентитетом, нашим интегритетом и нашим суверенитетом“, рекао је Божидар Ђелић после потписивања ССП-а.
Међутим, у годинама после тог луксембуршког потписа, преовлађујуће теме су биле баш тај идентитет, интегритет, а поготову суверенитет. Па и данашње образложење Јоханеса Хана садржи формулацију „да је дошло до напретка у дијалогу о нормализацији односа Београда и Приштине“.
Зато и не треба да чуди што истраживања показују пад подршке ЕУ интеграцијама од стране грађана Србије испод 50 одсто. Не треба да чуди ни мањак ентузијазма на вест да ће прва преговарачка поглавља бити отворена.
Напросто, људи су се уморили. Грађани Србије европским извештајима не верују. Европа је пречесто говорила: ево вука, ево вука, па сад и да стварно дође вук, нико не би реаговао. Од свега је најгоре што — поучени досадашњим искуством — грађани више не верују ни кад виде својим очима, а камоли да верују на реч комесарима из Брисела.
