„Уместо да се прави хаос у Калеу, много би било боље да се мигранти региструју у Француској, као што предвиђају међународни закони, да се региструју у земљи у којој су се нашли“, изјавио је британски амбасадор у Француској у емисији радија „Франс ентер“.
У Калеу, недалеко од Ламанша, налази се највећи избеглички камп у Француској, назван „џунгла“ због услова који у њему владају — последња станица за хиљаде људи који траже начин да стигну до Велике Британије. Неки умиру спржени од струје у тунелу којим пролази Евростар, воз који повезује Лондон и Париз, други се удаве, а онима који стигну на другу обалу блокиран је приступ.
„Значи, тражите да се примене европски прописи кад вам то одговара. Живела Европа! А сутрадан организујете референдум о изласку из Европске уније“, одговорио је жустро француски новинар.
Дипломатски тон европских дипломата све слабије скрива дубоке поделе унутар Европске уније, које је на видело изнела избегличка криза.
У Британији због ове кризе све више расте утисак да им Европска унија није потребна, да ће им боље бити ван ње. Мрзовољни коментари Париза да Лондон хоће од Европске уније да узме само оно што им одговара, а да ни најмање не хаје за обавезе које чланство у унији подразумева, нису оправдани јер и сам то чини. У избегличкој кризи Француска је дискретна када је реч о преузимању миграната из ратом зараћених подручја Блиског истока и Африке и труди се да што мање оних који дођу до њене територије ту и остане.
Њена стратегија је потпуно супротна Немачкој, која је у првом тренутку отворила врата, а сада, пошто се нашла усамљена, покушава да пронађе излаз из ситуације која је озбиљно уздрмала до пре неки месец недодирљиву канцеларку Ангелу Меркел. Ове различите стратегије Париза и Берлина доводе у питање француско-немачки мотор који је покретао европску машину. До сада су се увек трудили да ускладе политике, али по овом питању имају радикално супротстављене позиције. У Француској се, не без извесног задовољства, говори о „мандату превише“ Ангеле Меркел и њеном моделу који је на путу да изгуби сјај.
Избегличка криза је показала да су национални интереси изнад европских. Зато нико не верује у резултате самита европских лидера на Малти са лидерима Турске и тридесетак афричких земаља, од којих траже заједничку акцију како би зауставили прилив избеглица, иако су сами подељени.
Европски лидери желе да задрже мигранте што даље од својих граница, за шта им је потребна помоћ Африканаца. Заузврат су им обећали 1,8 милијарде евра, али нису прецизирали одакле ће тај новац да извуку. Претходна обећања нису испуњена, од две милијарде евра помоћи избеглицама које је требало да издвоје европске владе, стигло је мање од 500 милиона евра. Од 160.000 избеглица које су се обавезале да ће примити и распоредити по Европској унији, тек је за стотинак пронађено решење, што је поражавајуће када се има у виду да је у Европску унију од почетка године ушло 800.000 избеглица.
Афрички лидери без ентузијазма гледају на политику реадмисије европских земаља, која подразумева да врате мигранте који нису добродошли назад у њихове земље. Заузврат траже визне олакшице за своје студенте и пословне људе, које Европска унија даје на кашичицу. Исто траже и Турци, којима је Европска унија затворила врата, због чега не виде зашто би задржавали више од два милиона избеглица из Сирије које желе да затраже азил у Немачкој, Шведској или Великој Британији. Анкара тражи од Европске уније политичке уступке, као што је наставак преговора о њеном чланству у Европској унији који су годинама замрзнути, што је Меркелова обећала турском председнику Реџепу Ердогану у недавној посети Турској. Многи европски лидери је критикују да је отишла сувише далеко у обећањима, за које, међутим, има подршку Доналда Туска, председника Европског савета. Европљани су обећали Турској прво једну милијарду евра а потом три милијарде, али Анкара каже да је ово обећање далеко од тога да се спроведе.
Не показују само лидери Европске уније лицемерје када је у питању избегличка криза. Са друге стране Атлантика, Американци са уобичајеним морализмом поручују Европљанима да „не остављају избеглице напољу на хладноћи“, како гласи уводник Њујорк тајмса. Аутор указује на „бедни неуспех Европе да одговори на највећи прилив избеглица од краја Другог светског рата“, не помињући да су САД ове године примиле 1.500 избеглица из Сирије, коју свакодневно бомбардују више од годину дана.
У међувремену се нижу трагедије на медитеранским обалама. Осамнаест миграната, од којих седморо деце, удавило се у среду у покушају да се домогну Грчке. Према подацима Међународне организације миграната у Грчку је од почетка године стигло 650.000 избеглица, већином из Сирије, Авганистана и Ирака, а 530 је погинуло у том покушају. Недостатак заједничке европске стратегије се манифестује затварањем граница.
Аустрија је ограничила улаз избеглица на 6.000 дневно, Шведска уводи контролу граница, Данска је најавила да ће да учини то исто и тражи од других европских земаља да преузму мигранте који су дошли на њену територију, али се већина других земаља оглушује о ове позиве. Немачка је поручила да ће један број „својих“ миграната послати у друге земље, на шта је Мађарска одмах одговорила да неће примити ниједног. Словенија је у истом духу саопштила да неће да прихвати избеглице које би протеривала Немачка и попут Мађарске решила да се опаше бодљикавом жицом. Њен премијер, Миро Церар, то назива „техничком препреком“која ће бити дуга 80 километара. Шеф словеначке дипломатије Карл Ерјавец објаснио је да је то зато што је Хрватска „у прошлости потпуно неконтролисано слала групе избеглица у Словенију“.
Све је више оних који сматрају да је Шенгенском споразуму о отвореним границама истекао рок.
