Није Танјуг, да будемо прецизни, готово никад био луча професионализма и независности. Није нам га, као таквог, нешто претерано ни жао. Ако закон каже да држава треба да изађе из медија, онда нека изађе. Али се зна процедура. Е то је проблем у овом случају.
Ставите се на место запослених у Танјугу, који из других медија сазнају да њихова агенција сутра треба да објави последњу вест. Потом тим људима менаџмент саопшти да то што пише у новинама није тачно и да вредно и самопрегорно наставе да раде, па ће то већ неко позлатити. А онда им, напрасно, једног дана саопште: сутра долази на посао само онај кога позовемо.
Замислите себе да се трзате на сваки звук, на сваки СМС, нотификацију, ма на било шта што долази из мобилног телефона. Држите тај телефон који вам представља и мизерну плату, и минули рад, и вечеру за фамилију, и будућност. И чекате. Зазвони, а није из Танјуга.
Па то је као мучење затвореника пуштањем воде која једнолично, кап по кап, одзвања о под затворске просторије. То је геноцид над мозгом.
Зачепи губицу
Зашто, па није Танјуг једини медиј, запитаће се неко. Тачно, није.
Али, за људе који тамо раде, или за огромну већину њих, једначина је сувише јасна: или Танјуг или улица. Напросто, у Србији нема тржишта новинара. Неупоредиво је већа понуда од потражње. Зато су новинари Танјуга пристајали да лид текста не шаљу прво уреднику, како правила професије заповедају, него неком државном чиновнику о којем пишу. Зато се њихове колеге из већине осталих медија уједају за језик, једу сопствену џигерицу и иду спуштеног погледа. И за њих важи једначина: или пристани на правила игре или улица!
И ма колико су сви они за жаљење, толико су и кривци. Посао новинара није да буду бандере преко којих ће жица повезати две тачке. Њихов задатак је да свакодневно дају одговоре на питања: Ко?, Шта?, Где?, Кад?, Како? Свакако и оно најважније, да дају одговор на питање: Зашто? (се нешто десило или ће се десити).
Међутим, то је у Србији поодавно остало заробљено у уџбеницима и архивама из неких времена кад ниси смео да писањем удариш на Партију, Тита, војску, и братство и јединство. Све остало је било подложно критици.
Од интегритета до бота
Тада је новинар имао интегритет. Данас су од њега сви који се називају новинарима постали ботови који репродукују нека-тамо-казивања. Дакле, људи који не смеју да укључе мозак, машине за пренос, крпе.
Танјуг има слоган — „Танјуг. Тачно“, али је у пракси то значило: „Тачно. Слоба“, „Тачно. Коштуница“, „Тачно. Тадић“, „Тачно. Вучић“…
И не, нису за то криви ни Слоба, ни Коштуница, ни Тадић, ни Вучић. На добро се нико не жали. Зашто би сви побројани политичари звали неке тамо Јевђевиће и остале Бранке Ђукић и говорили им: немојте нас глорификовати?
Зато у случају Танјуг, а то је, рекосмо, само једна од најновијих слика професије, нема невиних. Од менаџмента овог јавног предузећа које су порески обвезници плаћали да истинито, правовремено и благовремено извештава, да брине о компанији и запосленима — а тај менаџмент је бринуо о режимима. И о себи. Режим није исто што и држава. А јавно предузеће није ничија бабовина.
Зато су криви и порески обвезници, који виде да је у медијима другачије од онога што њихове очи виде и уши чују, али ћуте. И плаћају.
Зато смо криви и сви ми остали новинари који деценијама стојимо поред јаме у коју упада наша професија, гледамо како политичари посипају креч, па још некад и аплаудирамо.
Ми новинари смо и највише криви. Престали смо — метафорички речено — не само да уједамо, него бре више и не лајемо. Само кевћемо. А и то спорадично. Зато је сваки потпис испод текста, чланка или прилога, својеручно признање сопствене смртне пресуде. Злочин је очигледан: убиство професије. И то с предумишљајем.
