На медијском небу као бомба одјекнула је вест: Танјуг се гаси! Једина државна новинска агенција, одлуком Владе, угашена је на 72. рођендан.
Ова вест затекла је све и готово да никога није оставила равнодушним.
Од новинарских удружења, која су активно учествовала у процесу доношења медијских закона која предвиђају управо овакав епилог, до премијера којег је шокирао исход одлуке коју је лично потписао.
Дaн уочи прославе рођендана, запосленима у Танјугу саопштено је да се снађу, да се агенција гаси… Нада да ће неким чудом, чаробним штапићем Танјуг бити спасен, сурово је разбијена.
Очекујући некакав лекс специјалис из рукава, надали су се срећном крају упркос чињеници да Танјуг ни у другом кругу продаје нико није желео да купи. Чуда су могућа мислили су, иако је Законом о јавном информисању предвиђено да Закон о Танјугу престаје да важи 31. октобра.
Затечени и изненађени, са друге стане, били су и они који су таква решења осмислили, односно усвојили.
Народни посланици који су готово једногласно подржали бескомпромисни излазак државе из медија, Удружење новинара Србије које је по сваку цену подржавало такав концепт, српски премијер који је у јавност изнео тезу о противљењу и подметању недужних плећа.
Без обзира на колективну шокираност, одлука о гашењу Танјуга је усвојена, објављивањем у Службеном гласнику ступила је на снагу, па правно формално државна агенција више не постоји!
И баш када смо помислили да смо сведоци тужног краја, разуверила нас је директорка Танјуга поручивши да има наде за спас „умирућег“ Танјуга.
„Танјуг не сме пасти“, поручио је и српски премијер, који иначе користи сваку згодну прилику да истакне да нема ништа са приватизацијом медија.
Иако још увек обавијено велом тајне, решење које треба да спаси Танјуг биће веома интересантно са правне тачке гледишта.
Која ће то формула спасити предузеће које више не постоји, како наћи купца, стратешког партнера за угашену фирму, како сачувати државну агенцију ако су на снази закони који апсолутно искључују такву могућност и не остављају баш никакав простор за такозвану правну гимнастику.
А све је могло бити другачије само да су реформатори медијске сцене хтели да прихвате аргументе оних који су упорно упозоравали на катастрофалне последице оваквог концепта. Било би другачије да је доследно примењена Медијска стратегија која је предвиђала изузетке зарад очувања јавног интереса. Било је више него довољно времена да се због значаја који има Танјуг сачува у државном власништву, као и да стратешки најбитнији градови у Србији имају право да оснивају регионалне јавне сервисе. Да је било слуха и добре воље. Али није.
И шта ће бити ако се ускоро остваре најцрње прогнозе о сумраку српског јавног информисања? Хоће ли одговорни признати грешку или ће као један певати: „Мир, мир, мир, нико није крив!“
