Дугогодишњи уредник сатиричног политичког недељника „Канар еншене“ Никола Бо, који данас води сајт посвећен геополитичким кретањима у Африци, каже да Француска после атентата у Паризу преиспитује своју унутрашњу и спољну политику.
— Нико није био спреман на атентате оваквих размера. Раније је било напада које су починили такозвани „усамљени вукови“, особе на друштвеној маргини. Овде смо наспрам непријатеља који је идентификован, одлучан и добро организован, наспрам Даеша (арапски акроним за Исламску државу). У светлу ове опасности од тероризма великих размера има оних који су за више репресије, за то да се сумњиви држе у кућном притвору, да се одузме националност онима који су радикализовани. Са друге стране су они који су за борбу легалним и демократским средствима, али су они у оваквим ситуацијама у мањини.
У питање се доводи досадашња линија француске дипломатије.
— Постоји снажна тенденција да променимо политику у Сирији и уђемо у савез са Русијом у борби против Даеша. Умерени гласови сада кажу да треба сарађивати и са Ираном. Линија владе свих ових година је била — ни Даеш ни сиријски председник Асад, нисмо хтели да правимо хијерархију. Јасно је, међутим, да нећемо да шаљемо трупе у Сирију, а потребно је борити се на терену, где Русија и Иран имају савезнике. Француска је извела четири одсто укупних ваздушних напада у Сирији, што није ништа.
Не можемо да се правимо да водимо рат уколико немамо савезнике и средства.
Француска је последњих година водила политику приближавања сунитским земљама на Блиском истоку, пре свега заливским монархијама на челу са Саудијском Арабијом. Оне се, међутим, доводе у везу са подршком радикалним исламистичким групама широм Блиског истока, са циљем да се сузбије ирански утицај. Да ли Француска преиспитује своје партнерске односе са овим земљама?
— Основе тешке кризе у којој се налазимо постављене су у време Николе Саркозија, када је одбијена сарадња са сиријском владом која се борила против салафистичких и џихадистичких покрета и када су успостављене блиске везе са Саудијском Арабијом и Катаром, земљама које су охрабриле џихадистичке снаге у Сирији. Ми смо дали пристанак овој подршци јер смо водили политику која је веома наклоњена заливским земљама. Ту политику је наставио Франсоа Оланд. Зашто? Пре свега из економских интереса. Надамо се да ћемо овим земљама, које су врло богате, продати наше авионе и друге ствари. Нисмо желели да видимо њихову повезаност са најгорим џихадистичким покретима и шта ови ангажмани подразумевају, куда то води.
Какав одјек су терористички напади у Паризу имали у Африци?
— Режими у франкофоној Африци су блиско повезани са француском владом, из њих долазе поруке симпатије. Али већина афричких народа је суочена са таквим проблемима, укључујући и терористичке нападе који су много убојитији него што је овај у Француској. У Малију, где је управо у току терористички напад, делује Ал Каида исламског Магреба (Акми), Боко Харам, близак Даешу, у Нигерији, и други салафистички џихадистички покрети. Афричке земље су, упркос свему, далеко од онога што се дешава у Француској. То, међутим, није случај у земљама Магреба, које имају утисак да су делом повезане са оним што се дешава у Француској. Главни организатор атентата у Паризу је пореклом Мароканац, живео је у Белгији, где се налази јака мароканска заједница. Алжир врло пажљиво прати ситуацију, јер алжирска заједница у Француској има јаке везе са матицом. Тунис такође, где Даеш представља велику претњу.
Иза индоктринираних атентатора стоје идеолози Исламске државе, који имају веома јасно осмишљен идеолошки концепт.
— У француским безбедносним и обавештајним службама постоји уверење да су у питању залуђеници, фанатици. Али начин на који размишљају наши противници, они који се боре против нашег модела друштва, веома је осмишљен. Ослањају се на антиколонијалну традицију, имају јасне циљеве, што се видело и у њиховом саопштењу после атентата у Паризу. Циљали су концертне сале, фудбалски стадион, кафиће… Користе реторику која има одјек у најзапостављенијим француским предграђима, где њихови вршњаци немају приступ овим местима. Њихове говоре упија један део омладине. У Сирију је отишло да се бори 1.600 младих Француза. Ми слабо познајемо противника коме смо објавили рат и кога смо потценили.
Говори се о „унутрашњем непријатељу“?
— Тај термин је нејасан, то је ратничка реторика која је повезана са екстремном десницом — спољни и унутрашњи непријатељ, мигранти, странци… У Европи су на површину испливале све те старе антиимиграционе теме. Али тако, на срећу, не размишља већина Француза. Везе између Француза и оних другачијег порекла су јаке.