„Хлеб и со за дочек је радикалска сраћка, то ни нa селу више не постоји“, написала је на твитеру Весна Пешић реагујући, у складу са сопственим обичајем, на традиционални обичај дочекивања госта, па је тако и премијер Србије Александар Вучић дочекао Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО алијансе.
Добро си дошао, послужи се свиме што имам — ево со и погача. Овако би се, строго упрошћено, могла појаснити симболика дочекивања у кући у Србији. Погача је, наиме, увек била један од симбола заједништва и топлоте која краси породицу. Со даје укус. Све заједно показује добре намере домаћина.
Да ли је традиција болест
Уз дужно поштовање година дотичне и разумевање да пензионерске дане некако ваља прекратити, госпођа Пешић је небитна за нашу причу. Међутим, њена твитер опаска је она црвена лампица која као сеизмограф обавештава о свему ономе што нервира део ововременске елите, прецизније део корпуса јавних личности који има приступ медијима. И не само у Србији.
Наиме, у читавом свету се дешавају два процеса. Први је глобализација (која свакако носи и доста доброг, пре свега технолошки) коју као једна од главних одлика карактерише једнообразност, унифицираност и безличност. Други, паралелни, процес је константно деловање на уништавању посебности, идентитета и борба свим средствима за представљање свега из прошлости као декадентног, деградирајућег, успоравајућег и, пре свега, нецивилизацијског.
Традиција и све везано за њу представља — за оне чија је реч доминантна у медијима — последње уточиште за протуве. Да, сви који не мисле као они, који се прекрсте, клањају, који поштују некад давно прописана правила за њих су протуве. Сви ти вековни обичаји праве разлику, а разлика није потребна.
У процесу ослобађања свега и свачега, легализовања и легитимизовања свих порива, хтења, страсти, говора, облачења, учења, веровања, односа према учитељу, професору, оцу, мајци, роду… дошли смо до уништења морала. Етика је постала само реч. А породица као језгро цивилизације разорена.
Најзад, у читавом том галиматијасу, завршисмо са анархијом. Анархија никао не може бити једнака слободи, али је данас изједначена. Зато никад није било више приче о слободи и никад је, оне стварне, није мање било.
Ослободили сте зло
Делује као да је врховни циљ еволуције слобода у најширем могућем тумачењу. Све за „слободу“ и све све због „слободе“, ствара такав оквир деловања и понашања према коме је једино правило да нема правила. Тако се форсира принцип —превари уместо победи, тако се у филхармонији добацује и не гасе мобилни телефони, тако се у верски објекат одлази у тренерци, тако било које досадашње правило које су генерације пре нас поштовале постаје подложно индивидуалном тумачењу.
У тумачењу свега и свачега, од стране свих и свакога, и немања мере у свему томе, отвара се огроман простор за деловање свакојаких интересних група. Манипулација се у таквим околностима понаша као риба у води, а људски инжењеринг служи појединцима и групама да преко других људи остваре циљеве радикалним методама. Од еволуције имамо дееволуцију, која рађа револуцију.
Због свега тога је и тероризам променио свој појавни облик. Његови пориви, начини деловања и основни циљеви су промењени. Ни раније нико ово зло није могао да оправда, али су ономад ти „извођачи радова“ и њихови „инструктори“ имали јасне циљеве и поруке. Данас влада глобални страх, а циљеви су толико испреплетани.
Индивидуи која у окружењу, медијима и обиљу доступне литературе примети да све истовремено може бити истовремено и црно и бело, и тврдо и меко, и слатко и кисело, лако је у главу утувити да његова вера пропагира оно што му „инструктор“ интерпретира.
Џаба прича да етимолошки реч „муслиман“ означава оног оног који љуби и воли мир. Џаба појашњење да је Бог тај мир, а тај верник мирољуб или богољуб. Олако се неком неснађеном појединцу наметне образац угрожености. Олако му се се дочара да све што ради чини како би се ослободио. Зато он олако поверује да чини и неки виши циљ, да убијањем цивила спасава веру и рађа слободу. А суштински скрнави веру.
Три стуба
До појаве „ослободилаца“ свет је имао нека правила јер свет мора да функционише према правилима. И није их мењао из дана у дан, ни из и сата у сат.
Породица, вера и идеологија. Ове три ствари држале су човечанство у лежишту. Данас ништа од ово троје не постоји. Има само интерпретације и манипулације. То је могуће јер ни отац ни мајка, а ни Бог ни Партија не одређују пут друштва, већ то чине мешетари који замењују оца, Бога и председника Партије.
Било је, свакако, верских и идеолошких злоупотреба али је то ништавно у односу на данашње разарање. Комунизам је, на пример — ма колико био погубан — имао нека правила и усмерења. Знало се да ко крене од пионира, може бити председник или члан омладине, затим ћата у неком партијском телу, а онда и директор у неком предузећу.
Јесу Тито и Стаљин убијали све оне који су искакали из ових оквира. Та убиства никако немају оправдање. Али је овај двојац ипак бирао кога убија. Данас стрељају редом. Без реда и правила.