Живот ових особа је, у некој мери, отежан. Деци је отежано читање и учење, а старијим особама може онемогућити бављење одређеним пословима, од лаборанта до графичког дизајнера. Неки стручњаци тврде да људи који имају овај проблем не могу да обављају око 130 послова.
Али, понекад је и обрнуто: научници су још 1940. године утврдили да далтонисти разликују неке камуфлиране ствари и предмете, које олако могу превидети људи са нормалним видом. Тако су, на пример, неки далтонисти бољи трагачи за печуркама од људи који немају овај поремећај.
Ова аномалија, међутим, не представља сметњу возачима, осим када је реч о људима који су потпуно „слепи за боје“. Иако далтониста не разликује боје на семафору, он зна распоред боја на семафору и шта оне означавају.
Чешће погађа мушкарце
У већини случајева, далтонизам је урођен, односно наследан, и чешће се јавља код мушког пола.
Генетска аномалија се крије у Х хромозому и преноси се са мајке на сина, док су ћерке преносиоци. С обзиром на то да жене имају два Х хромозома, а мушкарци само један, поремећај препознавања боја је знатно учесталији код јачег пола.
Према различитим статистикама, овај поремећај се јавља код 7 до 10 одсто мушкараца и мање од 1 одсто жена.
Лекари, међутим, кажу да ова аномалија није прогресивна и не утиче на целокупан вид.
Ипак, у неким случајевима, особа може стећи овај поремећај услед повреда или болести ока, као што су глауком, макуларна дегенерација, катаракта или дијабетичка ретинопатија, и процеса старења.
Како далтонисти виде?
Супротно увреженом мишљењу, ретко се догађа да особа која је далтониста види само нијансе сиве боје. Већина њих заправо види боје, али им се одређене боје чине бледима и лако их замене са другим бојама или не разликују нијансе.
Тестом за откривање и квалификацију далтонизма може се утврдити врста поремећаја. Постоје различите врсте далтонизма. Најчешћи облик далтонизма који се јавља је немогућност да се разликују црвена и зелена.
Симптоми су индивидуални. На пример, неки нису у стању да виде разлику између црвене и зелене, али могу да направе разлику између плаве и жуте. Или могу да виде само неколико нијанси боје, док већина људи може да види хиљаде нијанси те боје.
Међутим, „замка“ је у томе што се човеку може догодити да види многе боје, али тако да не зна да те боје види другачије од других.
У ретким случајевима, далтониста види само црну, белу и сиву боју.
Постављање дијагнозе
Далтонизам може најраније да се открије после треће године, када деца углавном распознају основне боје.
Постоји неколико метода утврђивања далтонизма и посебан тест — Ишихара таблице, којим се утврђује поремећај колорног вида.
Свака поједина таблица из збирке садржи обојену фигуру на другачије обојеној подлози. Фигуре у већини случајева представљају арапске бројеве, слова или неке друге симболе који се лако идентификују. Фигуре и подлога састављене су од многобројних тачкица различите величине. Разлика у обојености и јачини светлости тачкица које формирају фигуре и подлоге је таква да је људи који не пате од овог проблема могу без потешкоће идентификовати, док је далтонистима теже уочљива или је не примећују.
Лечење
Поремећај осећаја за боје не може да се лечи, а већини људи, у ствари, и не смета. У свакодневном животу много веће сметње имају, на пример, кратковиди људи него далтонисти.
У сваком случају, урођени далтонизам се не може исправити, док се стечени далтонизам, у зависности од узрока, може третирати. Методе које се користе за исправљање далтонизма су ношење контактних сочива у боји, ношење наочара које блокирају одсјај, као и учење и сналажење у свакодневним животним ситуацијама. У случају да је катаракта узрок далтонизма, операцијом катаракте се исправља далтонизам и постиже јасан вид.
Најпознатија компанија која се бави производњом специјалних наочара за далтонисте је „Ен Хрома“, која је првобитно развијала специјалне наочаре за хирурге, како би лакше разликовали крв од ткива и мишића.
За сваку врсту поремећаја направљени су посебни модели. Принцип рада је следећи: сочива пропуштају само основне боје — црвену, зелену и плаву, и појачавају њихову перцепцију. Човек просто не види тај део спектра, који му смета да разликује основне боје.
Иначе, назив ове појаве потекао је од Џона Далтона, који је и сам био далтониста и који је на сопственом примеру истраживао овај проблем.
