Да Американци нису извршили притисак на Алију Изетбеговића да повуче потпис са Кутиљеровог плана за Босну и Херцеговину, трогодишњи грађански рат у тој балканској земљи могао би да буде избегнут, тврди шведски политичар Карл Билт.
Билт, својевремено дубоко умешан у југословенску кризу, данас је активан као члан међународног саветодавног тима председника Украјине, државе у којој такође траје грађански оружани сукоб, и који би такође био избегнут да није било америчког мешања, о чему би такође могао да сведочи. Међутим, Билт вероватно чека да прође четврт века да би проговорио о Украјини као што данас говори о БиХ.
Аналитичар Драгомир Анђелковић очекује да се о Украјини и америчком мешању у унутрашња питања те земље проговори и раније, за пет или десет година, када ћемо моћи да чујемо неки искрени исказ Карла Билта или неког другог. Матрица западне политике је таква, тврди Анђелковић, да западни центри моћи изазивају ратове и разне подлости који доводе до крвопролића, чега смо ми на Балкану били сведоци.
„Људи који су у томе учествовали, који су одрађивали прљаве послове, када прође неко време, да би купили амнестију пред историјом или задовољили сопствену савест, признају о каквим прљавим пословима се радило. Чули смо недавно Тонија Блера у каквим је прљавим пословима учествовао ради америчке агресивне политике на Блиском истоку, сада чујемо Карла Билта шта прича о БиХ. Несумњиво, сутра ће бити јасно да је Запад намерно изазвао рат у Украјини како би деловао против Русије, а они који су слуге и носиоци такве политике почеће да се посипају пепелом због недела у којима данас учествују“, каже Анђелковић.
На површини и у дубини западне политике, према Анђелковићевим речима, доминирају двоструки аршини и двоструки морал.
Са једне стране, поштено је и потпуно тачно сведочење Карла Билта о дешавањима у БиХ, сматра главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић. Његово сведочење о одговорности САД у спречавању постизања договора међу народима у БиХ пре него што се одиграо крвави сукоб већ је познато јавности и политичким структурама и на нашем простору, и у свету, али оно, према Вукадиновићевим речима ипак заслужује похвалу.
Намеће се питање, каже Вукадиновић, да ли ћемо за десет, петнаест или двадесет година слушати његово слично сведочење у вези са украјинском кризом, у коју је Билт исто тако дубоко инволвиран.
Вукадиновић наводи да Билт није једини сведок неподопштина које су се дешавале током рата у БиХ — поред њега о томе су сведочили и генерали Мекензи и Роуз, па и тадашњи специјални представник генералног секретара УН Јасуши Акаши. Заједнички именитељ свим овим сведочењима је да је, различитим методима политичке и медијске манипулације за сукобе окривљавана једна страна, док је друга за своје поступке била амнестирана и награђивана.
Билтова навала искрености закаснила је у односу на остале актере југословенске кризе, али за Вукадиновића је важна матрица по којој они функционишу.
„Да ли се ради о томе да проради савест, или се промени интерес, или да ствар више не буде важна, овакве изјаве и сведочења нам помажу да склопимо коцкице о ономе што се заиста дешавало на простору бивше Југославије деведесетих година, као што можемо претпоставити да ће сличне изјаве, не само Карла Билта, помоћи да разумемо шта се прошле и ове године дешавало у Кијеву и Украјини“, закључује Вукадиновић.
Сведочења попут Билтовог сигурно имају историјску вредност. Међутим, за људе који су, попут грађана Србије, преживели санкције, бомбардовање, прогоне и сатанизацију западних медија, накнадна сведочења мало значе јер не доносе ништа. Ни у једном од тих сведочења нема онога основног — кајања за почињена дела.
Нико се од сведока којима је накнадно прорадила савест није извинио грађанима Србије због учествовања у организованој кампањи против једног народа. Зато сведочења без прихватања одговорности или кривице за учињено, за обичне грађане имају малу вредност.
