После страшне париске ноћи чинило се да је свет схватио да се тероризам може победити само ако се све земље удруже и крену у заједничку борбу. „Француска је у рату“, завапио је Оланд и обећао да ће пожурити у Вашингтон и Москву да организује велику коалицију. Чак су и Уједињене нације после дужег времена успеле да се око нечега сложе, па су једногласно донеле Резолуцију о борби против тероризма. Истини за вољу, игнорисале су руску верзију, али је добро што је прошла француска, која је ипак прихватљива за све. Недељу дана страха, стварних и измишљених бомби, нове жртве у Малију. И легитимно питање — колико жртава су спремни да поднесу светски лидери, пре него што озбиљно почну да се боре против тероризма.
Ако је судити по ономе што се до сада догодило одговор би био — много. Јер такозвана „велика коалиција“ још није створена. А како ствари стоје — највероватније неће ни бити.
Са Асадом, или без њега
Иако је до сада званична Америка више пута рекла да рушење Асада није баш приоритет приоритета, амерички председник се ових дана поново сетио сиријског лидера и затражио од Русије и Ирана да се определе — „хоће ли наставити да подржавају Асада или ће се придружити међународним напорима са циљем да се униште екстремисти“. А то што он и даље наоружава екстремисте — поново није важно. Није важно ни то што „међународни напори“ за годину дана бомбардовања нису постигли ништа осим да се Исламска држава учврсти, тероризам охрабри и ојача и да они које је западна коалиција обучила да ратују против Асада, приђу Исламској држави. А данас је Обама поново позвао Русију на „стратешко прилагођавање“ уз окончање подршке сиријском председнику.
Нема, наравно, амерички лидер ништа против велике, нити против било какве коалиције, али — под његовим условима. Уклонити Асада уз помоћ „добрих терориста“, и онда се повући и оставити Сирију да крвари, народе у њој да се кољу и убијају, укратко — учинити да подели судбину Либије, Ирака и свих оних несрећника којима је живот уредила Америка.
Москва има другачије циљеве — њу од Сирије и Ирана, Ирака не деле океани, већ само неколико стотина километара и веома јој је важно да у комшилуку има мир. Тим пре што се сваки рат врло лако прелива и на њену територију. Русија зато врло озбиљно ратује у Сирији, и за два месеца је урадила више него сви чланови америчке коалиције заједно. Уз то, за разлику од блискоисточних партнера Запада, сигурно неће водити појединачне преговоре са одређеним земљама, нити ће се једном руком борити против терориста, а другом их хранити, као што неки већ чине. Москва је захваљујући свом горком искуству са тероризмом једном заувек научила лекцију — са терористима се не преговара, не може се са њима договорити, и једини начин да буду побеђени је — да буду уништени. Зато стално понавља да се против тероризма не може борити ни авијацијом, ни копненом војском. Зло се може победити само заједничком борбом на свим пољима. А да би се победило мора постојати озбиљна база података о терористима, морају се, између осталог, знати финансијски канали којима се финансирају терористи. Један део тога Русија може да реализује са својим савезницима, али она нема инструменте за глобалну контролу светских путева новца. Министарство финансија САД, као и бројне европске финансијске институције могу да прате исламске добротворне фондове који финансирају терористе, могу да их блокирају, па чак и да хапсе финансијере.
Русија тежак, али неопходан партнер
Коалиција једних, других и трећих, била би сигурни победник у овом заиста тешком рату. Али — такве коалиције највероватније неће бити. Разлог је прост — да би направиле коалицију са Русијом, западне земље би морале да промене свој однос према њој. Како рече бивши министар иностраних послова Француске Игор Ведрин: „Запад треба да се односи према Русији као према партнеру, партнеру тешком, али неопходном“. Просто, али то подразумева да Запад призна свој пораз у Украјини, да укине санкције Русији…
Уз то, Москва и Запад имају противуречне ставове о томе против кога се боре — француски председник Оланд позива на велику коалицију за борбу против Исламске државе. Слично говори и италијански премијер Ренци. Москва, међутим сматра да није Исламска држава једини проблем, већ и бројне терористичке групе смештене у рововима севера Сирије које САД називају „добрим терористима“. Без ликвидације тих група, које спречавају пролазак Асадове војске на исток, проблем неће бити решен. Уз то, Москва инсистира на томе да се одлука о одласку или останку Асада остави сиријском народу, док је за Запад највећи могући уступак формулација „да Асад може да оде касније“.
Зато се сарадња, колико је познато, за сада ограничила на два симболична случаја — Британци су предали Русији податке о катастрофи руског авиона. Исто су учинили и Американци. Остало је да се надамо да ту није крај, и да ће на коначну одлуку можда утицати све чешћи апели и европске и америчке јавности да је у овом тренутку важније позабавити се борбом против терористичких организација, него рушењем сиријског председника.
