Тај, као и многи други догађаји у свету у последње време, наводе све чешће на помисао да се налазимо на прагу још једног страшног, трећег светског рата. Питамо Јакуњина да ли и он има такав утисак:
— Током читавог свог постојања Међународни Фонд „Дијалог цивилизација“ покушава да привуче пажњу политичара и активних друштвених делатника да развој ситуације који видимо не чини свет безбеднијим, него опаснијим. Као Рус који у генима има мржњу према фашизму, нацизму и рату, ја могу да кажем да код нас та бојазан постоји. Али као председник „Фонда Националне славе“ могу рећи да та бојазан постоји и код многих представника Европе, код америчких колега, и ви сте почели од трагичног догађаја, рушења руског ратног авиона, ако у овом тренутку турски званичници преузимају за то одговорност, мени се чини да је то веома опасан, да не кажем провокациони поступак. Руски авион, руски војници налазе се у Сирији да заштите свет од опасности такозване Исламске државе забрањене у нашој земљи. То признаје цео свет. Председник Француске Оланд позвао је да се организује велика коалиција за борбу против тероризма, а данас, после овог догађаја, свет је одбачен уназад. Коме је то потребно? То је потребно ономе ко хоће да подржи тероризам. И никоме више. То је трагично стање у које је свет доведен само захваљујући том агресивном поступку према руском авиону, који није никоме представљао претњу.
Да ли ће свет наћи у себи снаге да ту ситуацију превазиђе и направи такву коалицију, јер ако се свет не уједини у борби против те идеологије, која није никаква држава, већ опасна идеологија, опасност заиста прети целом свету?
— Наравно, то је идеологија, то је покрет и то се не може назвати државом зато што та држава нема граница, она има идеологију отимача и терористе и то што се она тако зове, и увек пратимо речима „забрањена у Русији“, али наћи снагу да се не допусти даље кретање света према великом рату, ја верујем да таква могућност још увек постоји. Али зато је потребно да западни политички лидери јасно изразе своје ставове према томе, јер у условима рата који у суштини свет води против тероризма, нема никаквих оправдања ни повода за такво деловање од стране једне државе према руском војном авиону. Питање је да ли постоји политичка воља Немаца, Француза, Шпанаца, Италијана да кажу: „Доста!“
Да ли уопште неко данас може и да помисли да су Турци ту самосталан играч, јер није баш једноставно одлучити се на рушење руског авиона, не било ког, већ управо руског. То је врло озбиљна ствар, и не ради се то тек тако…
— Знате, није важно чији је авион са тачке гледиште међународног права, али сасвим сигурно, оборити авион који учествује у акцијама против терористичке организације, јесте нешто сасвим друго. У суштини, то је управо оно што је рекао руски председник — ударац с леђа. То је поступак учињен да би се сачувала терористичка организација која данас ради под називом ИСИС.
И док ми све то гледамо, ви организујете конференције које говоре о могућности да свет постане безбедан. Не чини ли вам се да је то утопија?
— Машта човека о блаженству и срећи, то је такође утопија. Жеља верника да доспеју у рај, може се исто назвати утопијом, природна тежња човека ка светлој будућности за своју децу, то већ није утопија, то је активна политика коју су спроводиле и коју спроводе многе државе. Данас се, међутим, на Западу говори да држава не треба да буде социјална држава, инструмент усмерен на развој човека, за добробит човека у друштву. Ми не можемо са тим да се сложимо, ми мислимо да је то антиутопија која доводи до тога да је друштво потпуно дезинтегрисано, а у политикологији се појављује термин атомизација друштва. У Европи огроман број младих људи не види сврху свог постојања. У Шпанији данас постоји 50 одсто незапослених, у Грчкој 60 одсто. Зар је то свет којем тежи човечанство, којем теже Европљани? Наравно, не. Са те тачке гледишта нема разлике да ли је то Рус, Италијан или Шпанац. Реч је о томе да су интереси одређених политичких кругова потпуно противуречни са интересима оних народа који њихове лидере бирају за остварење државне политике. Циљ ове конференције, која је замишљена као међународна конференција о безбедности у свету, јесте да подсети на оне напоре и жртве које је мир имао у Другом светском рату, и на нови светски поредак који је био заснован на договорима у Јалти, Потсдаму, Хелсинкију, да постоје инструменти за спречавање рата. Ми о томе говоримо, али данас се суочавамо са чињеницом да неодговорност и неспособност да се предвиде последице могу да доведу до потпуног колапса цивилизације.
Ми данас можемо да кажемо да су те конференције успеле, тамо направљени договори су се поштовали. Кад се потписивао мир, после Другог светског рата, сви су имали у виду Јалту. А данас је много конференција, али њихове одлуке нико не узима у обзир. Имамо управо пример да су Србија и самопроглашена република Косово потписале споразум у Бриселу, и да тај споразум сад Приштина не жели да поштује…
— Одговор се састоји из два дела. Као прво, такво пренебрегавање међународних договора сведочи о томе да у свету настаје хаос. Тај хаос настаје зато што покушавају да сведу улогу инструмента као што су Уједињене нације на инструмент који лупа некакве печате и због деловања неких земаља које ко зна зашто су присвојиле право да говоре у име целог света шта је добро, а шта лоше, и које себе називају ексклузивним нацијама. Мене то подсећа на стање пред Други светски рат и значај тих конференција је велики — оне подсећају да њихов глас треба да се чује. Тако и мој данашњи разговор са новинарима представља моју жељу да се о нама зна не само у овој земљи него и у Европи, да се за нас чује.
Ако не рачунамо ратове на Балкану, могло би се рећи да у Европи од Другог светског рата влада мир. Ипак, ратови се стално воде, али на други начин… Како се борити са том страшном опасношћу која се зове тероризам?
— Спремајући се за ову конференцију гледао сам статистику и она је поражавајућа. Испоставило се да се у свету догађају терористички напади сваког дана на сваких 40 минута. То је страшно. Ето и данас смо добили информацију о експлозији на Синају, о експлозијама у Грчкој, и, наравно, ово трагично провокационо обарање авиона. Према томе, рећи да живимо у миру, било би нетачно. Неки научници већ одавно говоре да се трећи светски рат одавно води, али на други начин. Постоји појам хибридни ратови, економски ратови који су такође незаконити, и објављују се заобилазећи Уједињене нације. Ја то сада не говорим као руски човек, већ као човек који се професионално тиме бави. То је веома, веома опасна појава, и то посебно за Европу. У Европи су почела и завршила се два најтежа рата. Управо Европљани морају да зауставе срљање у трећи светски рат.
А управо се у Европи и сада води један рат. У Украјини држава ратује са сопственим народом, што представља огромну опасност за Европу. Како ће се то завршити?
— Мени као руском човеку уопште је тешко да говорим о Украјини, зато што је код нас у Русији и данас сматрају делом огромног словенског света некад јединствене Русије, некад јединствене руске империје, када данас неко покушава да измисли самосталну нацију, Укри се зову, испоставља се да су постојала нека историјска племена Укри од којих потичу Украјинци. То је потпуна бесмислица, тога никад није било и само људи који нису објективни могу себи да дозволе да о томе говоре. Зато је за мене то тешко питање. Али то је питање о којем је неопходно говорити, то је питање везано за постојање мира у самој Европи. И ако чак и у САД Конгрес доноси одлуку хоће ли бити те америчке војне помоћи или неће, али та помоћ не може отићи батаљону „Азов“ јер је он нацистичка формација, онда се поставља питање зашто се то раније није видело. Притом квалитет америчке обавештајне службе је такав да је просто немогуће да нису видели ко маршира у том батаљону и ко користи силу у Донбасу. Значи да није било корисно да се то види и то је највећа опасност — ако политичари, лидери затварају очи да не би видели реалност једноставно зато што је Черчил једном рекао: „Да, они су битанге, али су наше битанге“ и тада шта испада — и терористи, али су наши терористи ако врше акте терора против неког ког сматрамо противником. А како се односити према оном што се десило у Паризу? То су били исти терористи који су дизали у ваздух куће у Русији, који су дизали у ваздух руски авион, који су активирали бомбу на препуном тргу у Истанбулу? Одговор је само један. Код нас се каже, не треба мењати намештај него оне који су тај намештај разместили.
Али ко је разместио? Ми видимо да кад год дође време да се укину санкције Русији, почне рат, кад се санкције продуже, он се смирује. Ко то ради, и зашто?
— Један од мојих украјинских пријатеља ми је причао да у центру Украјине у једном монденском хотелу неколико спратова припада структурама америчке обавештајне службе. Сви то знају.
Из овог нашег разговора може се закључити да је за решење овако великих проблема у свету неопходан консензус. Ових дана догодило се нешто прилично необично — Уједињене нације су донеле једногласну резолуцију о Сирији. То даје наду…
— Наду је давала, наду даје, али данашњи догађај — обарање руског војног авиона — доводи у велико питање могућност наставка тог покрета. Неко неће да тај позитивни покрет, који обједињује државе и народе против заједничког зла, уједини Европу. Мени се тако чини.
