Кашаљ, љубав и сиротиња се не могу сакрити, ма колико се трудили. Поред ове три животно доказане максиме, постоје и три правила која важе поодавно: дневне новине морају да се појаве на киосцима, порез мора да буде плаћен и свако ко се родио мора и да умре.
Кад је конкретно о држави Србији реч, плаћање пореза се — као најважније правило — најмање поштује. Да не улазимо у то да порези морају бити мањи, а од ових у Србији знатно мањи, али свакако морају бити плаћени — јер је то највећи доказ патриотизма.
Поред ове ставке, постоји још једна вишедеценијска „иновација“ у Србији која се може упростити на — биће награђени сви грађани Србије који не поштују законе државе Србије. Наградиће их иста та држава Србија. Сви остали нека терају капом ветар или нека поступе као награђени. Кад прочитате овако написано, стварно звучи невероватно — али је истинито. Деценијама.
Колики ти је губер
Тако је и сад Парлaмент Србије усвојио, председник Србије потписао (па после изразио сумњу у потписано) Закон о озакоњењу објеката. Остало је, можда, да Уставни суд, сам од себе или ако буде прочитао писмо које је председник Републике послао ресорном министарству и председнику скупштине, учини да сви они који су поштовали закон не испадну наивни. Епитет „наивни“ је и преблаг, али намерно нећемо да оне који су све радили према прописима или због тих прописа нису радили ништа, карактеришемо као будале. Напросто, они то нису, иако их државне администрације деценијама праве управо таквима. Тако испада да сваки онај грађанин Србије који на време плати комуналне услуге (струја, вода, смеће, инфостан…) попуњавањем уплатнице попуњава и своју дијагнозу.
Превише смо се наслушали прича, изјава надлежних, и кукумавки свих оних који месецима па и годинама нису плаћали потрошену електричну енергију, па сад држава треба да помогне тим „несретним“ људима. Сиротиња је, рекосмо већ, видљива, па не сумњамо у то да стварно постоје појединци и породице које не могу да плате струју, али једна од најстаријих пословица наших бака гласи: покриј се онолико колики ти је губер (поњава, ћебе, јорган).
Било је ранијих година и предлога да држава умањи порез грађанима са малим примањима који живе у скупим и великим становима! Да, баш тако. Пазите сад ово: имају велику имовину у некретнинама али им је тренутно плитак џеп, па хајде да сви ми допринесемо да они реше свој „проблем“. Тако би они и даље имали имовину али и плаћене дажбине, а сви остали само мањак у личном буџету.
Пре десетак година је садашња потпредседница владе, а тада министарка енергетике Кори Удовички на констатацију да потрошачи који имају веће станове неће моћи да плаћају струју по новој, тада вишој цени, одговорила такође констатацијом: „Нека продају станове, па ће имати за струју“. Доживела је такав одијум јавности, као да је неког убила, суштински је рекла сурову реалност: ако немаш довољно за стан од 80, 100 или 300 квадрата, продај га, па ћеш имати за стан од 50 квадрата.
Држава није Црвени крст
Свако мора да плаћа своје рачуне. Кад би их сви плаћали, и кад би то радили редовно, ти рачуни би били мањи. То је, напросто, закон бројки. Овако ко плаћа — плаћа превише, а ко не плаћа — неће ни плаћати.
Држава, тачније њене администрације, пречесто се у исто време понаша као организација Црвеног крста и као џелат за све оне који се држе прописа.
Тако ће сад сваки грађанин који није поштовао прописе и који је таквим чињењем нелегално саградио 100 квадратних метара неког објекта, платити држави 5.000 динара и за цену два бокса цигарета бити аболиран од кривичног дела. Такав је награђен, али на журку усељења неће звати никога од сународника који тако нешто нису ни помислили да ураде.
У Србији постоји 1.500.000 нелегално изграђених објеката. Дакле, држава је наградила већину власника ових објеката. А приче и калкулације да ће се оволико и онолико новца слити у буџет државе су замајавање, клање вола за кило меса, и додатно прављење будалама свих нас.
Награди прекршиоце закона, па још и сервира како је то добро за све. Не, то је добро за режиме који доносе такве предлоге и усвајају такве законе. А доносили су их сви од демократских промена 5. октобра до данас, јер су се плашили да ће бити кажњени на изборима због другачијег потеза.
И сад се неко, можда, пита — а шта је држава требало да уради? Да сруши све те нелегално изграђене објекте? А онда, можда, и неко патетично питање: зар очекујете да држава избаци људе на улицу?
Не, не очекујемо то од државе. Не очекујемо ни да руши све објекте, али свакако очекујемо да руши оне који су на забрањеним местима настали. Од државе очекујемо решење. То решење можда може бити и нека врста легализације, али свакако не сме коштати колико два бокса цигарета.
Ово садашње решење је дестимулисање свих поштених грађана Србије и додатни стимуланс за све оне који из било ког разлога желе да крше закон.
То што режими свих ових година нису успели да омогуће грађанима да раде, зараде и поштено плате своје обавезе, проблем је само, и једино, тих истих режима. А њихов нерад, нехат, незнање или ма шта друго никако не могу плаћати сви остали грађани и поштене платише. Једном црта мора бити подвучена. Све остало, па и овај Закон, гурање је проблема, односно рачуна, под тепих. То ће опет, кад-тад, неко морати да плати.
