Опште је место у европској и светској историографији да се први покушај реформисања источноевропских социјалистичких друштава са преласком на тржишну економију догодио у Чехословачкој 1968. Међутим, то није тачно. Три године раније југословенски комунисти отпочели су друштвену и привредну реформу земље. Владимир Бакарић говорио је о „друштвеној реформи“, Мијалко Тодоровић о „преображају нашег друштва“, а Тито је грмео о „реформи цјелокупног друштвеног кретања наше земље“.
Био је то покушај преображаја југословенске привреде, до тада плански усмераване по совјетском моделу и финансиране од Америке. Југословенски комунисти покушали су да је реформишу тако да уведу тржишни модел, а да привилегије политичке класе остану нетакнуте. Од тада, југословенски бејбибумери (припадници генерација рођених после Другог светског рата) живе у непрекидном низу реформи.
Само су осамдесетих година три југословенска премијера покушала да спроведу три реформска програма. Прво је Милка Планинц покушала да економски ојача Југославију стезањем каиша, а након ње је Бранко Микулић покушао да реформе спроведе у три колоне. Затим је дошао Анте Марковић и учинио први покушај да од Југославије начини неолиберални рај.
Ово ће покушати и постпетооктобарски реформатори. У међувремену је Слободан Милошевић желео да грађани Србије живе као Швеђани и да се возе брзим пругама као Јапанци. И тако нам живот прође…
Све реформе спровођене у Југославији и Србији спровођене су по истој матрици и једнако су биле неуспешне, што им је и прва заједничка карактеристика. Зашто је то тако? Прво, оне се нису односиле само на економски сегмент друштва, већ су имале амбицију да буду свеобухватне, тежиле су да преобразе читаво друштво, да „науче“ људе да размишљају и да се понашају другачије. Све су подсећале на изнервираног родитеља који, због безобразлука своје деце „окреће други лист“.
И као што су родитељи који окрећу други лист неуспешни, јер после неколико дана забораве на оно што су зацртали из разноразних разлога, а понајвише из недостатка воље да спроведу одлуке, тако је и овдашњим реформаторима недостајало воље да истрају у реформама. Како је време протицало, воља за реформама је слабила.
Друго, и у Југославији и у Србији је постојала привилегована класа коју ниједан реформатор није желео да дира. Изузетак је био Драгослав Аврамовић, чије су реформе упропашћене управо од стране те класе у милошевићевској Србији. Аврамовићеве реформе су једини изузетак од правила, јер су се односиле само на привреду, али ни оне нису успеле.
У време „стабилизације“ коју је спроводила влада Милке Планинц и у време „три реформе“ које је спроводила влада Бранка Микулића, постојала је привилегована класа која је желела да очува своје привилегије штитећи социјални мир тако што је поткопавала сваки реформски напор, претходно договорен и усаглашен. Ово понашање остало је до наших дана.
Треће, окретање новог листа подразумевало је, да се изразимо Марксовим термином, својеврсну фетишизацију рада. Откада су реформе почеле, а томе има већ пола века, грађани бивше Југославије слушају како мало раде, како имају много нерадних дана у години и како би требало да се угледају на протестантске европске земље у којима се, наводно, пуно ради, па су људи тамо богати, а земље просперитетне.
Оваква реторика је посебно постала карактеристична за петооктобарску Србију. Један од главних стратега реформи тога доба, Божидар Ђелић, говорио је о томе колико је много нерадних дана у Србији, како би требало смањити њихов број и како би људи требало да више раде. На крају се испоставило да Јапан има највише нерадних дана на свету, а далеко од тога да је та држава неразвијена. Свуда у свету сељаци се буде у зору, диринче по цео дан на њиви или чувају стоку и опет остају сиромашни. Како наши реформатори то нису могли да увиде? Да би схватили ту чињеницу нису морали да путују до Индије или Африке, то су могли да науче из економских уџбеника. Јер ствар није у дужини рада, већ у продуктивности.
Са протестантском етиком, стање ствари стоји другачије. Она је својеврсно средство да би се ствари запечатиле. Јер протестантска етика има више сегмената. Први је онај о послу као „позиву“, нечему чему је човек посвећен, што је део његовог живота, чиме се бави и од чега живи, више или мање успешно. Други је учење о предестинацији, предодређености за богатство или сиромаштво. У интерпретацији наших реформатора, то би значило да је богате Бог предодредио да то и постану. Бољи аргумент за оправдавање свога богатства тајкуни нису могли да пронађу.
На тако вулгаран начин интерпретирана, етика западноевропског протестантизма служи за заустављање ионако успореног напредовања људи на друштвеној лествици и стварање кастинског друштва са малобројном (од Бога изабраном) елитом и осталим потчињеним кастама. И у томе већ успевају, јер данас у Србији најмање студената долази из радничких породица. Већ сада друштвени статус грађана Србије одређује први посао који почну да раде, без наде да ће напредовати.
Реформе су добре и треба их спроводити свакодневно, како у личним животима, тако и у држави. Међутим, реформе подразумевају напредовање и одрицање од одређених погодности како би касније било боље. У Србији и земљама бивше Југославије, израз реформа постао је излизан, на хиљаде пута прежвакана флоскула како би се политичка класа одржала на власти што дуже.
Зато су људи смишљали различите стратегије за преживљавање, јер да смо чекали боља времена, никада се не бисмо женили и удавали, имали децу, живели живот… Чекали бисмо Годоа и живели у сну. Због тога у Србији реформе иду својим путем, живот другим, често у супротном правцу. Док нам се путеви не укрсте, неће бити ни успешних реформи.
