„И стара каже Драгане, шути, скрати језик, могу те чути…“. Овај стих песме Дан републике андерграунд бенда „Забрањено пушење“ сецира политичко-друштвену сцену бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије толико прецизно да је са стварним стањем сличан као јаје јајету.
Две недеље је фалило па да пуних 57 година грађани Србије славе 29. новембар као Дан Републике настале 1945, односно да обележавају 59 година од Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. Одлуком Већа грађана Савезне Републике Југославије од 14. новембра 2002. овај датум је коначно престао да буде обележаван и у Србији.
Осим грађана Србије нерадне дане око тог датума имали су и Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци, Бошњаци који су тада били Муслимани, али и остале народности — како се за време Тита говорило о националним мањинама. Дакле, сви са простора које неки аутори данас називају југосфера, а већина западних дипломата га карактерише као Западни Балкан.
Ово Балкан је одувек сметало првенствено Хрватима, па и њихова нова председница Колинда Грабар Китаровић пре неки дан рече да би прикладнији назив био Југоисточна Европа.
Монарх у републици
За разлику од Хрвата којима је гађење према Балкану било једино мање од гађења према Југославији и који су то приказивали са мање или више интензитета, Срби су пригрлили комунизам као да им је у њему једини спас. Стварањем републике насилно је укинута монархија, а избором Јосипа Броза Тита за доживотног председника добијен је монарх у републици.
Та врста апсурда многима није сметала, а они који су мислили другачије су на време или побијени или протерани после 1945. Сви остали су свих тих година били ућуткани или самоућуткани. „Скрати језик могу те чути“, да поновимо још једаред.
Још једна ствар која је на неколико нивоа поразна али чињенично тачна јесте да су Срби — који су све то време, као и данас, оптуживани за великосрпство и живот на косовском миту — пола века веровали и били одани не косовском већ авнојевском завету.
И није тај авнојевски завет био (само) завет против фашизма. То се само тако наместило. Као што ни свако куђење 29. новембра као симбола бивше недовршене југословенске државе није негирање антифашизма и ревидирање историје. Проблем простора некадашње СФРЈ је у томе што је овде увек било вишка историје. Права је потискивана, нова истицана, а зарад специфичних потреба је било и додатних калемљења.
„Социјалистичка Република Србија успостављена 1945. најдуговечнија је српска држава у 20. веку“, рекао је својевремено Петар Стамболић, некадашњи председник председништва Србије и тако само наставио групно заваравање. Наиме, Србије тада није ни било јер је једина после чувеног АВНОЈ-а имала покрајине, а после накарадног Устава из 1974. и република у републици, јер су покрајине добиле управо таква овлашћења. Срби су и даље наставили да славе.
Да је то братство и јединство било толико јако колико јако је потенцирано или да је бар било стварно, не би деведесетих ударио „брат“ на „брата“ и не би све завршило у гарежи у којој је завршило. Па само је у рату на простору Босне и Херцеговине страдало преко 100.000 људи. Кад смо код БиХ, та држава која ових дана обележава 20 година од (ре)успостављања је толико нефункционална да је то видљиво из сваке изјаве било ког политичара са простора једне државе, два ентитета и три народа. Још горе је било у Југославији, у том нескладу који је годинама уз помоћ кредита и државне репресије фарбан као савршен спој.
Дан државе мртвих
О носталгији и неким лепим временима од Вардара па до Триглава може да прича само онај који није живео на тим истим просторима протеклих 25 година или није бар пратио вести о свим дешавањима у тих четврт века. А о судбинама оних који су младост оставили у годинама и држави пре деведесетих верујући у фатаморгане социјализма — исписане су онолике књиге. Млађим читаоцима ће бити довољно да за почетак прочитају „Кад су цветале тикве“.
И ма шта причала деца и унуци комунизма данас, ма колико потенцирали како је тада могло да се безбедно преспава у било ком парку, ма колико говорили о правима жена и радника — све је то донекле и постојало, али је суштински све било велико фолирање. Форсиран је живот једних са другима, уместо живота једних поред других.
Била је то у правом смислу „Држава мртвих“, како се зове и филм Живојина Павловића, снимљен према драми „Јанез“ Синише Ковачевића. Ратко Полич — тумачи Словенца, заставника Југословенске народне армије који и даље верује у идеје социјализма, у Југославију и пева Маршалу док се све око њега распада — прототип је Србина који неће и не жели да погледа у огледало. Поразно је кад у одразу не видиш ништа и схватиш да си изгубио себе.
Е то је 29. новембар — највећа српска заблуда. О свињокољу, пионирима и карабатацима преко синдиката, неком другом приликом.
