За нешто више од недељу дана, колико је прошло од момента трагичног догађаја, могли смо да пратимо понашање дојучерашњих стратешких партнера, које је сваког дана, уместо да донесе објашњење и решење новонасталог конфликта, водило ка све већој конфузији. У жељи да објасне разлоге свог поступка, турске власти су понудиле много одговора, али — правог није било.
Тако смо, дакле, сазнали и шта се десило, и где, и како, знамо и које су последице, али је и даље потпуно нејасно зашто је Ердоган, ако је уопште то био он (у међувремену је и признао и порекао да је донео ту одлуку) наредио да се обори авион који или, како наводе руски извори, није нарушио турски ваздушни простор, или га је, према западном тумачењу, нарушио на 17 секунди.
Прва Ердоганова изјава гласила је да је обарање авиона логичан одговор на ко зна које по реду нарушавање турског ваздушног простора, уз обећање да ће, у случају да затреба, учинити исто. Поред тога, турски председник је затражио од Русије да не напада положаје сиријских Туркмена, из чега се логично закључује да је обарање авиона турски одговор на руско учешће у сиријском конфликту.
Већ следећег дана (25. новембра) Ердоган изјављује да пилоти који су оборили Су-24 нису знали да је он руски. Може се још помислити да су поверовали да је амерички, па су га зато оборили, или да је возио руске туристе у Кушадаси, па је зато настрадао!
А већ 26. турски председник каже да ће коришћење руског одбрамбеног система С-400 бити сматрано агресијом. И додаје да не треба он да се извињава, већ Русија. Дакле, Русија је оборила турски авион!
Сутрадан Ердоган опет мења мишљење и каже да Турска уопште не жели да поквари односе са Русијом, а „сухој“ није намерно оборен.
И још дан касније изјавиће да га је оно што се десило веома наљутило, да не жели да се такве ствари догађају, па се нада да више и неће.
У међувремену ће у свакој згодној прилици подсетити да је рушење авиона у сопственом ваздушном простору обавеза Турске и да ће она то и даље радити. Наравно, не говорећи да је руски авион оборен у Сирији.
Паралелно, Ердоган покушава да успостави контакт са Путином, али руски председник за саговорника у Паризу, где се могао срести и са турским колегом, бира најважнијег човека у коалицији — Барака Обаму.
До сусрета између руске и турске стране је ипак дошло на маргинама самита ОЕБС-а у Београду. Министри иностраних послова су разговарали више од 40 минута, и како кажу, ништа ново није речено. Али током званичног дела самита Чавушоглу је успео да још мало замути ситуацију изјавивши да обарање руског авиона нема никакве везе са „нашом заједничком борбом“ против ДАЕШ-а. Остаје још да коначно неко каже — а с чим има везе.
Ердоган, дакле, жали због обарања авиона, али Русија треба да се извини због тога; покушај Русије да заштити своје авионе — сматраће агресијом; са Русијом уопште нема намеру да се свађа, али нека се Русија не игра ватром!
Тешко је наћи одговор на питање да ли турски председник и његов министар иностраних послова намерно уносе немир у ионако узбуркану светску политику, али је више него сигурно да нису сасвим свесни могућих последица поступка који су већ многи назвали безумним.
Ако је заиста био циљ да заштите илегалну трговину нафтом — промашили су, јер је Русија појачала нападе на колоне цистерни и места где се црно злато прерађује. Уз то, за њих је сиријско небо затворено руским противракетним системом, па не могу ни да наставе да бомбардују Курде, под изговором да се боре против ДАЕШ-а.
Губе и милијарде од туризма, да не говоримо о онима које ће бити изгубљене због руских санкција, а притом им је и образ упрљан пред целим светом.
Да зло буде веће, све су то могли избећи да су схватили Путинов за остале прилично јасан наступ на самиту Г-20 у Анталији, кад је показао снимке колона цистерни са нафтом — већ тада су сви могли да виде куда су се оне упутиле, и чују јасне речи да неке од земаља које су у сали финансирају ДАЕШ.
Ако је у сали било оних који нису знали на кога се то односи, постали су свесни оног момента када је турска нанела осветнички удар по Русији.
Својим поступком, Ердоган је свесно онемогућио реализацију „Турског тока“ од кога би имао огромне користи, не само као потрошач гаса него и као транзитна земља. А ако се буде руководила својим правилима, Европска унија ће тешко позвати у савез такву државу, од које може све да се очекује — од обарања авиона до раскида већ договорених послова.
И то још није све — руски председник је недавно изјавио да се руски одговор неће свести на забрану увоза парадајза. Дефинитивни одговор на „забадање ножа у леђа" Русији још није стигао. Чини се да је Путин оставио Ердогану још неко време да покаже да стварно жали због онога што је учињено и пружи гаранције да се то неће поновити. Прилика за то се указала у Београду. Али је пропуштена… А сваки нови дан у оваквој међународној ситуацији је нова опасност за цео свет.
Да ли је заиста Ердоган за своје циљеве, које је у овом тренутку тешко објаснити, хтео да плати баш толику цену?
