Током преговора у Дејтону гледала сам како је Слободан Милошевић у бару флертовао са конобарицом. Значај Дејтонског споразума за земље региона је у томе што већ 20 година влада мир. Никад није било планирано да споразум представља трајно решење за Босну.
Овако је, између осталог, Кети Мартон, новинарка и супруга дипломате Ричарда Холбрука, евоцирала успомене на преговоре и касније потписивање Дејтонског мировног споразума за Босну и Херцеговину.
Прву, таблоидну, реченицу ћемо приписати њеном анимозитету према бившем председнику Србије јер је у њу стварно тешко поверовати било коме ко је иједном видео, бар на фотографији, Милошевића и његову супругу Мирјану Марковић. Али се можемо сагласити са чињеницом да у БиХ влада мир, а још више са констатацијом да творцима Дејтона он није био трајно решење. У то нас уверавају ево већ 20 година, како западне дипломате, тако и високи представници у БиХ.
Амерички парадокс
Од окончања рата у овој бившој југословенској држави па до данас на делу је систематско отимање надлежности ентитетима у БиХ од стране високих представника међународне заједнице, у односу на оно што су Федерација БиХ и Република Српска добили изворним Дејтонским споразумом.
„Занимљиво је да су Американци и онда кад су могли готово све, ипак направили Дејтонски споразум са два ентитета, са децентрализованом структуром, са заједничким органима који имају минимална овлашћења и тако даље. А онда су, пошто су то направили сами, написали и потписали, почели да то оспоравају“, указује на својеврсни парадокс Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука у Бања Луци.
Летошњи, обновљени, спор између Републике Српске и високог представника Валентина Инцка око рада и функционисање Суда и Тужилаштва БиХ узроковао је одлуку Народне скупштине Републике Српске о расписивању референдума о овим правосудним институцијама. Недавно је Уставни суд Бих донео одлуку о неуставности прославе Дана Републике Српске, па је то условило најаву још једног референдума у Српској на пролеће идуће године. Почетком следеће недеље посланици у парламенту БиХ требало би да одлучују о закону који би регулисао престанак мандата међународних судија у Уставном суду БиХ.
Председник Српске Милорад Додик најављује да ће покушати да за подршку овом закону анимира и хрватске представнике и каже да ће ако у томе успеју то бити нова пракса да се два конститутивна народа појављују са предлогом закона. Медији у БиХ наводе да су представници хрватских странака још раније изјавили да су за то да се оконча мандат страним судијама.
Међутим, одлазак ових судија из БиХ је неприхватљив за Странку демократске акције, иако је њихов мандат, према Дејтонском споразуму, требало да траје само до 2001. године. Бошњачки члан председништва БиХ Бакир Изетбеговић, као услов, предлаже укидање ентитетског гласања, знајући да је то нешто на шта представници Српске неће пристати, јер би дошло до прегласавања.
Наиме, Дом народа Парламента БиХ који мора да аминује сваку одлуку и закон у овој институцији чини 15 делегата од којих су по 5 Бошњаци и Хрвати из Федерације БиХ и 5 Срба делегата из Републике Српске. Са три гласа против, српски делегати могу да оспоре сваку одлуку.
Цимерманова шибица
Дакле, очито је Босна и Херцеговина опет тема. Очито је опет наметнута споља. И очито су намера и главни циљ унитаризација БиХ на уштрб ентитета. Међутим, ако се распала Југославија, зашто и Босна и Херцеговина која је на неки начин била Југа у малом, не би имала мали распад, мирни наравно? Зашто само народи у БиХ немају право на самоопредељење? И кључно: зашто Запад који је својски подржавао независност република бивше СФРЈ, сад грчевито хоће да одржи ову очигледно нефункционалну државу?
„Босну и Херцеговину, према стручњацима недовршену и неуспелу државу, Запад држи због тога што неће Бошњаке да остави саме. Није проблем до тобоже ’Велике Србије‘ или ’Велике Хрватске‘, него је проблем да се не створи муслиманска држава на том подручју“, тврди за Спутњик Ненад Кецмановић.
Професор Кецмановић сугерише да би се због бољег разумевања ситуације требало присетити разговора америчког амбасадора Ворена Цимермана и ратног лидера Бошњака Алије Изетбеговића.
„Сугестија амбасадора је гласила: ’Ако вам не одговара Лисабонски споразум зашто не повучете потпис‘“, напомиње Кецмановић.
Након тога није само пропао последњи покушај да се босански чвор расплете мирним путем, већ је Изетбеговић, како каже Кецмановић, одједном своју странку почео да проглашава грађанском, а као доказ је наводио да СДА, за разлику СДС и ХДЗ, нема у називу национално обележје. Изетбеговић, додаје даље наш саговорник, себе више није представљао као лидера једне од националних страна, него као „председника свих Босанаца и Херцеговаца у јединственој грађанској БиХ“.
„Изетбеговић је, дакле, после оне по Босну и Бошњаке судбоносне дипломатске сугестије, одустао од ’онолико Босне колико Муслимани могу просперитетно контролисати‘ и зинуо на целу. Био је то превелик залогај и Срби и Хрвати су, по цену троипогодишњег рата, то спречили“, јасан је Кецмановић.
Рат је, подсећа наш саговорник, окончан тек обновом Лисабонског споразума под новим називом Дејтонски споразум, а убрзо после је почела прича да је ’Дејтон донео мир, али не и политичко решење‘ и предузето је систематско поткопавање Републике Српске, које траје и данас.
Утопити муслимане у хришћанску већину
„Било би наивно поверовати да католичко–протестантски Запад жели да направи унитарну државу по мери (релативне) муслиманске већине. Напротив, циљ је створити унитарну државу у којој ће босански муслимани бити утопљени у хришћанску (апсолутну) већину и држати их у хроничној тензији лако променљивог интензитета са православно–католичким окружењем“, тврди Кецмановић за Спутњик.
Изворни Дејтон са високом територијално–етничком аутономијом ентитета, кантона и жупанија, те минималном централном влашћу, максимално би, према професоровом мишљењу, релаксирао комшијске односе.
„Лорд Овен је записао да су му на брифингу пред одлазак у Босну рекли да има одрешене руке у тражењу решења, уз једино ограничење да Муслимани не могу добит засебну територијално–политичку јединицу. Хтели би Бошњаци, баш као и Хрвати, ’трећи ентитет‘, али знају да исламофобични Запад у томе препознаје мостобран за ширење исламског тероризма у Европу“, закључује Кецмановић.
