Француска политичка елита се пробудила са главобољом након првог круга локалних избора који је потврдио очекивања — Национални фронт, на чијем челу је Марин ле Пен, направио је историјски пробој. Партија екстремне деснице води у шест од тринаест региона.
Успон Националног фронта на француској политичкој сцени није новост. Ова партија не престаје да бележи победе на локалном нивоу. Од прошлих регионалних избора, 2012. године, број гласача ове партије се удвостручио.
Национални фронт је избио у први план на изборима за Европски парламент 2014. године, када је освојио 25 одсто гласова. У недељу су отишли даље — са 27 одсто гласова постали су прва странка Француске, испред традиционалне десничарске партије „Републиканци“ бившег шефа државе Николе Саркозија и социјалиста председника Франсоа Оланда, за које је гласало 23 одсто.
Марин ле Пен је поздравила победу „прве партије Француске“, подсећајући да је ова странка једва представљена у парламенту и позвала бираче да окрену леђа политичкој елити која их обмањује.
„Како смо дошли довде?“, пита се уводничар лево оријентисаног Монда, који се чуди како више од четвртине Француза види излаз у „реакционарној и ксенофобичној партији, вођеној идеологијом која је супротна републиканским вредностима, чији су предлози колико демагошки толико и опасни“.
Одговор посредно даје уводничар десничарског Фигароа, који говори о гневу француског народа. Узроци гнева и стрепње који расту у Француској су већ дуго присутни — то је гнев због економске ситуације и великог броја незапослених, гнев због губитка економског престижа, страх који се повећао са избегличком кризом, на који се надовезао егзистенцијални страх након терористичких напада у Паризу. За социјалисте се „наставља пад у пакао“, пише Фигаро.
Драматични тон у коментарима француских аналитичара и политичке елите подсећа на 2002. годину, када се у првом кругу председничких избора наспрам Жака Ширака нашао Жан Мари ле Пен, отац Марин ле Пен.
Жан Пјер Рафарен, премијер у влади коју је Ширак потом формирао, упозорава алармантним тоном да се Француска налази у „тужној и тешкој политичкој ситуацији“.
„Француска скреће и то је пораз свих, пре свега пораз председника републике, али и општи пораз. Потребно је изнова обновити републику, а то је огроман посао. (…) Република је на путу да се обруши, све је на путу да се уруши, треба напустити политикантство и вратити се обнови републике“, готово је завапио за микрофоном радија Франс ентер.
Рафарен се не слаже са шефом своје странке, Саркозијем, који је против идеје да се у другом кругу направи фронт левих и десних снага против Ле Пенове, као што је то био случај на председничким изборима 2002. године.
„Ни повлачење ни спајање“ са социјалистима у другом кругу, то је позиција Саркозијеве странке.
Али разочарање Француза бившим и садашњим председником је снажно. Све већи број Француза сматра да власт није у стању да одбрани њихове интересе и да их заштити од спољних претњи.
Национални фронт који предлаже да Француска изађе из еврозоне и врати националне границе, појављује се као алтернатива, и то као републиканска алтернатива, партија која се позива на републиканску политичку традицију и вредности оличене у девизи „слобода, једнакост, братство“.
„Национални фронт је једини истински републикански фронт, јер једини брани нацију и њену сувереност“, поручује Ле Пенова.
Странка коју предводи остаје мањинска на политичкој сцени, али јака и динамична. Ле Пенова би након другог круга у недељу могла да изађе као главни противник Оланду, што јој даје наду за председничке изборе 2017. године.