Да ли ће Марион, а не њена тетка Марин ле Пен бити будућа председница Француске? У то верују неки од главних тенора Националног фронта, усхићени успоном двадесетпетогодишње узданице екстремно десничарске странке у политичком животу Француске.
Унука Жан Мари ле Пена, оснивача странке која је постала највиталнија политичка снага у земљи, што је у недељу показао први круг регионалних избора, могла би, уколико се њено вођство потврди у другом кругу, да стане на чело југоисточне области Француске, која се протеже од медитеранске обале преко јужног огранка Алпа, до италијанских региона Лигурије и Пијемонта.
Идеја о доласку Марион ле Пен на чело државе још увек спада у домен политичке фикције, попут романа Мишела Уелбека „Покоравање“, у коме француски писац замишља да на председничким изборима власт осваја кандидат исламиста, играјући се са страхом од ислама који је гориво европских екстремних десничара.
Сваки пут када се клан Ле Пенових пробије на политичкој сцени — 2002. године Жан Мари се нашао лицем у лице са Шираком у првом кругу председничких избора — удруже се два пола политичког живота у Француској, леви и десни, и направе брану против породице која би да поремети вишедеценијски однос снага.
Овај пут је нешто теже игнорисати странку која привлачи завидан број разочараних гласача традиционалне левице и деснице. Ту су улоге између Ле Пенових подељене. Марин, која је последњих година све учинила да изглади расистичке и антисемитске испаде свога оца, толико да га је на крају избацила из странке, привлачи дојучерашње гласаче левице, махом раднике који су остали без посла у опустелим индустријским местима на северу земље.
Марион је преузела једно од упоришта деснице, богати југ, плаже Азурне обале на којима се до касних јесењих дана сунчају становници чија је главна брига у ком ресторану ће вечерати и да ли ће скочити цене некретнина.
Главни град те регије је Марсеј, други по величини после Париза, који одражава једну другачију Француску — земљу миграната који су стигли бродовима са севера Африке, из Туниса, Марока, Алжира, и из остатка света, углавном из бивших француских колонија.
Тензије које владају у предграђима Марсеја, у којима се један број младих радикализовао баш као и у париским предграђима, говоре о неуспеху француског модела интеграције. У француском републиканском моделу одавно су се појавиле пукотине које су испуниле групе које у први план постављају питање идентитета нације, што је терен на коме Марион стиче поене.
Марион је пажњу скренула са антисемитизма, који је био опсесија њеног деде, на „пошаст“ оличену у мигрантима, поготово оних из муслиманских земаља. За Национални фронт мигранти не само да отимају посао Французима, већ и угрожавају национални идентитет, који везују за хришћанско наслеђе.
Марион у томе предњачи. За разлику од своје тетке, која пије, пуши и излази у ноћне клубове, најмлађа посланица у француском парламенту се окренула цркви и везала за радикални католички подмладак, чија је девиза „Француска правим Французима“. У обраћању присталицама у Тулону Марион је поручила да муслимани могу да постану Французи „само ако прихвате наше обичаје и начин живота, производ грчких и римских утицаја и шеснаест векова хришћанства“.
Екстремна десница је најагилнији промотер идеје о сукобу цивилизација као објашњењу за сукобе на Блиском истоку и у Африци, чије последице се осећају на европском континенту.
Марион је пример једне друге верске радикализације у француском друштву до које је дошло у опскурним католичким круговима који су прокламовали хришћански идентитет француске нације. Овај феномен је знак времена у коме су се верски антагонизми поново пробудили у млађим генерацијама, све удаљенијим од генерације 68. која се борила за сексуално ослобођење и против империјалних ратова Запада по свету.
Марин ле Пен је приметила да њена сестричина представља „генерацију која је чвршћа“ од њене.
Шефица Националног фронта зна да је католици никада неће волети због њених развода. Марион гаји имиџ узорне мајке и супруге. Конзервативна, амбициозна и идеолошки све јасније профилисана, она је ново лице француске екстремне деснице.
