Када је пре два дана у интервјуу „Данасу“ („Оптужбе да САД жели нестабилан Балкан су руска пропаганда“) амерички амбасадор у ОЕБС-у Данијел Бајер рекао да „Сједињене Америчке Државе имају јасну политику да подржавају наставак консолидације на Балкану“, да „охрабрујемо обе стране да наставе постизање напретка у разговорима“ Београда и Приштине, да је жеља САД да се „учврсти регионална стабилност“… није изговорио ништа посебно ново, а наивнијима међу нама могао је да зазвучи и као особа са племенитим намерама којој на срцу нарочито лежи наша добробит. У чему се пак може наслутити и закључак да свако противљење америчкој политици заправо представља самоубилачко противљење тој нашој добробити која, је л‘, и чини срж америчке политике.
Али наравно да нисмо наивни. И да смо, после свих невеселих искустава у последњих четврт века, и те како склони сумњи у америчке добре намере. А правилно ишчитавање Бајерових речи — и не само Бајерових, он је тек повод за ову причу — ове ће сумње и додатно потврдити. Потребно је, само, разумети овај речник америчке хегемоније у коме су амерички интереси сакривени иза формулације које у нормалној комуникацији означавају нешто лепо, корисно и позитивно.
Двема својим реченицама сâм нам је Бајер дао кључ за разумевање овог искривљеног новоговора, орвеловског у својој суштини. „САД ће наставити да на будућност Балкана гледа као на свој национални интерес и да заједно са народима Балкана настави напредак у добром управљању и учвршћивању регионалне безбедности“, казао је Бајер. И: „Очигледно је да ће одлука НАТО-а да позове Црну Гору у чланство учврстити регионалну безбедност“.
Шта све ово заправо значи? Значи да ће Балкан бити описиван позитивно, као стабилан и безбедан, само ако је устројен у складу са америчким националним интересом. Дакле, ако је под америчком доминацијом у оквиру НАТО пакта. Стабилност и безбедност, „наставак консолидације на Балкану“, отуда имају значење успостављања америчке доминације над Балканом.
„Охрабрујемо обе стране да наставе постизање напретка у разговорима“ Београда и Приштине? Охрабривање је, наравно, вршење притиска, а напредак у разговорима — макар што се Србије тиче — није ништа позитивно као што изгледа, из простог разлога што се напредовати има само до коначног и формалног српског признања независности Косова. О томе, уосталом, сасвим уверљиво сведоче и депеше америчке дипломатије које је објавио Викиликс.
„Међусобно признање је циљ“, наводи се, на пример, у депеши под ознаком 10BRUSSELS85.
Кад смо код Викиликса и америчких дипломатских депеша, и оне нам — поред свих осталих заиста драгоцених информација — пружају важан увид и у разумевање тог америчког новоговора којим се имају прикрити њихове праве намере, чинећи их прихватљивима. Као што је процес дијалога Београда и Приштине само прихватљиво име за процес пристајања Србије на независност Косова, тако је и, рецимо, процес реформи наше војске само прихватљиво име/маска/мамац наивнима за подвођење српске војске америчком интересу, што уосталом сасвим јасно открива депеша 06BELGRADE842, која експлицитно наводи да реформа српске војске треба да буде у складу са „нашим (америчким) интересима“ (у чему је, узгред, један од озбиљнијих проблема — „највећих изазова“ — представљала „промена стања свести српских официра“).
Имајући то у виду, олакшан је и превод епитета додељеног, примера ради, некадашњем министру одбране Драгану Шутановцу, који је описан као „реформски оријентисан“. Чиме је он заслужио ову похвалу, то јест, шта она заправо значи? Депеша 07BELGRADE879: „Шутановац је рекао амбасадору да је његова мисија да ’припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО‘“. Депеша 10BELGRADE324: „Министар одбране Драган Шутановац, познат по свом про-НАТО ставу, јавно је осликао НАТО у пријатељским бојама, заговарајући ближу сарадњу и говорећи да ’НАТО више није непријатељ Србије‘…“
Насупрот њима, бивши премијер Србије Војислав Коштуница описиван је негативно, као „тежак“ и „потпуно нефлексибилан“, не зато што је заиста такав већ зато што није пристао да саучествује у испуњавању америчких интереса у вези с Косовом и Метохијом (депеша 06BELGRADE1160: „Премијер је доследан; он се никад није поколебао у тврдњи да никада неће прихватити независно Косово“), опет, за разлику од бившег председника Бориса Тадића који је „био много бољи“ (06BELGRADE1202), разуме се, зато што је „пружио уверавање да је у себи обрадио и прихватио неизбежност независности као исхода…“
Не важи овај обрнути говор само у Србији. Колико ли је само парадокса садржано у томе што се једна обична политичка партија, каква је Национални фронт Марин ле Пен у Француској, редовно назива екстремном десницом, док се они који се у Сирији оружјем боре против легалне владе називају умереном опозицијом. Негативна конотација за једне и позитивна за друге, очигледно, зависе искључиво од степена њихове (не)спремности да се боре за амерички интерес. И то је и једини прави начин за тумачење америчких дипломатских и јавних порука. Све друго нас доводи у озбиљну заблуду, у опасност да поверујемо да се Вашингтон бори за општу добробит уместо, и искључиво, за сопствени интерес. И то није руска пропаганда, него најпрецизнија дијагноза речника америчке хегемоније, који представља најсофистициранији облик пропаганде с којим је свет досад имао имао прилике да се суочи зато што пуки амерички интерес проглашава за опште добро.
