Хоћемо живот, бољи живот! У ове четири речи које су грађани Србије саопштили 5. октобра двехиљадите сажете су све њихове муке и жеље накупљене деценијама пре револуције. Нећемо Слобу, које је притом такође саопштено — био је само потребан, али не и довољан услов. Деценију и по касније, у истраживању које је пре неколико дана спровео Медијум галуп, 59 одсто грађана се изјаснило да подржава пут Србије у ЕУ.
Међутим, знају ли грађани (и оних 41 одсто) шта значи тај пут, још тачније, шта би требало да значи?
Слика садашње ситуације јасно показује да бољег живота нема. Свакако, није све исто као пре 5. октобра, али укидање институције реда за хлеб и млеко, појава пластичног новца или могућност да судове оперемо и хладном водом — није доказ стандарда или чињенице да људи живе боље. Срамота је овако нешто назвати реформама. То што нема ратова, санкција и што су фискални рачуни (барем формално) заменили канистере за бензин јесте немерљив бољитак, али се уједно и не може представљати бољитком пошто је нормална ствар да „има живота“, а не да „нема рата“.
После робијања у Хагу и сахране у Пожаревцу, Слободан је и физички отишао, али је Милошевић и даље био оправдање за најбизарније проблеме и све неучињено. Нехат, нерад, а некад и немар свих потоњих политичких гарнитура правдан је његовим наслеђем. Мање је година провео на власти него што се они који су га заменили жале на „оно што је оставио“.
Необавештено обавештени
Грађани Велике Британије су недавно, приликом одлучивања њиховог парламента о учешћу Лондона у бомбардовању у Сирији, протестовали против те одлуке, између осталог, и због лоших искустава у Ираку и Авганистану. Борба против ДАЕШ-а није исто што и интервенција у Ираку, али очито да Британци то не знају или је вероватније да су ономад били погрешно обавештавани, па поучени искуством не верују ни данашњим интерпретацијама тамошњих власти.
А шта знају грађани Србије?
Не треба нам истраживање јавног мњења да бисмо знали шта желе, али је питање где је тачка додиривања оних који воде и оних који би требало да иду? Да ли је грађанима неко до краја све то појаснио? Да ли је Европа средство или је циљ?
Уместо кристално јасног плана и одговора на сва ова питања, грађани су добијали само две ствари: уцене и мантре. Уцене од представника западног дела међународне заједнице. Мантре од свих политичких гарнитура у Србији.
Троугао заблуде
Дакако, и одговор на питање ко је за све ово крив је вишеслојан. Могло би се чак рећи да у троуглу запад — српски политичари — грађани, нема (потпуно) невиних. Највећа кривица је ипак на Западу и на политичким гарнитурама у Србији.
Запад баш брига за реформе и једино шта га занима су Хаг, Косово, Русија, Српска… па за остале ствари и не притискају. Политичке гарнитуре у Србији принуђене су пак да се баве испуњавањем западних услова, а не реформи. А искрено, ни реформе им се не форсирају јер оне морају бити болне. Нико не воли бол, али ако је он цена за будући квалитетнији живот, грађани ће на то свакако пристати.
Отуда и овај податак од 59 одсто за ЕУ. Али је то декларативни податак, као кад неког питате хоћеш ли боље? Јасно је шта ће одговорити, јер нада умире последња. И то њихово „боље“ нема везе са дневном политиком и геополитиком, ни са тиме да ли неко воли ову или ону земљу. Осталих 41 одсто грађана, али свакако и велики део од поменутиух 59 одсто опредељених, је преуморан.
Има нешто што је болније и од реформи. То су реформе на пола. Промене у вакуму, па старо није прошло, а ново је тек начето. У већини области није ни почело.
Кућни бицикл
Србија, дакле, свих ових година на неки начин шлајфује у месту због тога што српске администрације нису биле кадре да направе економско-политичко-друштвени оквир и амбијент у коме људи могу да раде и да зараде. Нису успели у свом основном послу, да створе систем у коме губитак радног места не значи и губитак запослења и хлеба, већ само прелазак са једног на други посао или чак из једне у другу индустрију.
Пошто решења није било, добили смо људе без посла а од свега је начињена јалова работа. Свакако није било новца за социјалне програме, а и кад га је било — није било амбијента о којем говоримо, па кад отпуштени потроше социјална давања и истекне им рок до кад могу да их примају, ето их пред владом.
Администрације су тако куповале социјални мир и чувале фотеље у које су селе због реформи, неспровођењем тих истих реформи. Наклоност запада су куповали спровођењем њихових захтева. Сви остали су имали телевизор, па ко кога више замаје.
Важан део оног троугла, а не само ћошак, су грађани. Свакако да има и њихове кривице. Наиме, човек кад види да получињење пролази и да ће увек „држава да уради нешто“ он се опусти. Такође, нису сви у стању да дугорочно мисле, или напросто то не желе, па онда гледају себе и желе што мање муке. Није криво дете које не жели да иде у школу, већ родитељ који га у то не убеди, натера и не објасни му шта тиме добија. Да је грађанима недвосмислено речено да овако као до сад више не може, али им истовремено понуђено како може и мора, сви би тако поступили, јер сви они највише и од свега воле себе и соптвесни бољитак. Проблем је што им није речено како може. Већ шта Запад каже да мора.
