Изгледа да је свакој руској иницијативи да Европи осигура редовно снабдевање гасом суђено да наилази на препреке. Пројекат „Јужни ток” пропао је због мешања Америке и слабости источноевропских чланица ЕУ да се одупру притиску. Са друге стране, није протекло много времена од када су се представници „Гаспрома” договорили са ЕУ гасним гигантима о изградњи још два цевовода испод Балтичког мора, познатог као „Северни ток 2”, а премијер Украјине Арсениј Јацењук пројекат је назвао „антиевропским” и „антиукрајинским”.
Њему су се придружили и лидери источноевропских чланица ЕУ, Пољске, Словачке, Мађарске. Ни они не желе „Северни ток 2” из разноразних разлога, који се крећу од тога да су занемарени њихови интереси и интереси Украјине, као транзитних земаља, до тога да изградња овог гасовода који би снабдевање Европе гасом повећао за 15 одсто, није у складу са европском политиком диверсификације снабдевања енергијом.
„’Северни ток 2‘, као ни ’Јужни ток‘ ни ’Турски ток‘, не одговарају земљама које су планирале да и даље зарађују од транзита гаса преко Украјине, ради се пре свега о Словачкој”, каже стручњак за енергетику Јелица Путниковић.
Она додаје да се тој иницијативи прикључила и Бугарска која покушава да себе наметне у новим околностима. Бугарска би, према речима госпође Путниковић, желела да поново активира преговоре око изградње „Јужног тока”, имајући у виду тренутну ситуацију у руско-турским односима.
„Земље се плаше да ће остати или без довољно гаса или да ће их скупље коштати. Ако гас буде путовао од балтичке обале до Мађарске, онда ће гас бити скупљи, него да се увози из Бугарске или Србије“, закључује госпођа Путниковић.
Економиста Елдар Касаев, члан Експертског савета Савеза произвођача нафте, каже да Европљани сами признају да трећину неопходног гаса добијају из Русије, али ово питање је већ одавно политизовано.
„Према неким проценама, потражња Европе за гасом ће до 2030. порасти за 150-200 милијарди кубика. Где Европа да набави толике количине? Земље Средње Азије их немају, као што немају ни европске. Неће помоћи ни танкери са течним природним гасом. Зашто онда поједине европске земље и даље праве препреке? Мислим да су они у улози жртвеног јарца, као што је у претходном периоду била Бугарска, када је била принуђена да одустане од ’Јужног тока‘. Бугари су тиме изгубили око пола милијарде долара годишње од транзита гаса. Али шта да радимо — власти доносе одлуке, а народ је тај који ће се смрзавати“, тврди Касаев.
Он сматра да европске државе одлуке о одустајању од изградње гасовода не доносе самостално, већ на захтев Европске комисије.
„Познато је ко консултује Европску комисију — старији брат преко океана“, закључује Касаев.
Према речима Касаева, Украјина се више пута понашала као неодговоран партнер, што би могло да наведе Москву да не продужи уговор о транзиту гаса после 2019. Са друге стране, са ЕУ Русија има уговор о снабдевању до 2035. године, из чега произилази закључак да је и за Европу и за Русију приоритет „Северни ток 2“, јер би тако европски потрошачи могли да се снабдевају директно преко Немачке.
Противници „Северног тока 2“ користе добро познату русофобску реторику, сматра аналитичар инвестиционе компаније ОК Брокер Владимир Рожанковски.
„Говоре о ’ризицима‘ сарадње са Русијом, али немају одговор на следеће питање: ’Добро, бојимо се Русије, али шта нудимо као алтернативу?‘. Једва чекам да они понуде конкретне бројке, да израчунају колико је пута због Кијева дошло до обустављења испорука преко Украјине, колико пута складишта гаса у Словачкој нису добијала неопходне количине гаса“, каже Рожанковски.
Он закључује да би требало сачекати да Европљани одустану од празних русофобичних прича и да почну да се понашају прагматично.
