Мастило на позиву НАТО пакта Црној Гори да му се прикључи још се није ни осушило, а тај позив већ је изазвао бунт Црногораца — заправо не сам позив као такав, већ понашање црногорског режима, којем, изгледа, мишљење народа о том судбинском питању није важно.
Организатори протеста захтевају да се о прикључењу Црне Горе Северноатлантској алијанси изјасни народ на поштено организованом референдуму (имајући у виду нека ранија искуства, организатори протеста инсистирају управо на термину „поштено“).
Протест ће почети испред Скупштине Црне Горе, биће настављен шетњом Булеваром Светог Петра Цетињског, а биће завршен испред споменика том светитељу и државнику, где ће бити прочитани изводи из његовог политичког тестамента.
Симболика коју организатори протеста желе да пренесу као поруку више је него очигледна, јер се позивају на човека који важи за оснивача модерне црногорске државе, њеног првог законодавца и ујединитеља. Његов наследник на владичанско — владарском трону, Петар II Петровић — Његош, на моштима свога претходника мириће завађена племена, баш као што је свети Сава мирио завађену браћу над моштима Светог Симеона (Стефана Немање).
Према неком правилу, или историјској законитости, после времена смутње, на чело држава долазе људи који остављају печат у историји свога народа. Тако је, после нереда који су Русијом владали скоро деценију, после неколико самозванаца и неспособњаковића на царском трону, за цара изабран Михаил Романов. После деценије рата, за председника САД изабран је Џорџ Вашингтон. Исто тако, после више од деценије смутње у Црној Гори, за владику–владара изабран је Петар I, по свему необичан човек.
Добро образован, начитан, филозоф и песник, као и његов наследник, Петар је размишљао у категоријама које су прелазиле границе Црне Горе, тада стешњене у четири нахије. Размишљао је у категоријама српског и јужнословенског уједињења и није чудо што је први план обнове српске (а касније и стварање југословенске) државе са престоницом у Дубровнику потекао управо од њега.
Није се либио да припаше сабљу кад затреба и поведе своје Црногорце на Турке које је тешко поразио на Крусима и Мартинићима, а није штедео ни Французе. До последњег даха (безуспешно) борио се да Боку Которску присаједини Црној Гори коју је и ослободио, прво од Млечана, а потом и од Француза. Са Карађорђем је уско сарађивао на обнови српске државности.
Страни посматрачи из тога времена, пре свих њих руски адмирал Сењавин, у својим извештајима описују га као стаменог, високог и снажног човека, држања које више приличи владару него верском поглавару.
Печат који је свети Петар I оставио на црногорску традицију, државност и културу неизбрисив је. Он је први од црногорских владара — песника — филозофа. Сви његови наследници (осим кнеза Данила) у томе су га следили.
До његовог времена, Црна Гора је била аморфна заједница српских племена која су живела колико–толико слободно, али без централне власти, осећаја заједништва и националне свести. Он је племена ујединио у политичку заједницу и усадио им осећај одговорности, не само за Црну Гору, већ за целокупно Српство, будући да је Црна Гора била једина слободна српска територија. Установио је први суд, донео прве писане законе и сузбио, до тада раширену, крвну освету.
Његов политички тестамент, на који се позивају организатори протеста против НАТО пакта, други је такве врсте у српској историји — први је политички тестамент Стефана Немање, усмено пренет Светом Сави. Овај тестамент спада у ред политичких докумената од прворазредног значаја за сваку нацију — као опроштајни говор Џорџа Вашингтона или тестамент кардинала Ришељеа — зато што су уграђени у саме темеље државности једне нације и трасирају јој пут у будућност.
У њему, Петар I као јединог искреног и правог савезника Црногораца (и Срба, као и свих Словена) види Русију и баца клетву на свакога ко ову његову заклетву погази.
Данашњи црногорски главари, „загледани у будућност“ (неки би рекли и са главама у песку), мало пажње поклањају традицији, што и није чудо. После 1945. године све црногорске власти трудиле су се да формирају посебну нацију. За сада, тај посао још није приведен крају, штавише, пројекти осмишљавања црногорског језика и самосталне цркве пропали су. Црна Гора, барем онај њен део који се сматра посебном нацијом, у потрази је за идентитетом који би их разликовао од осталих балканских народа, пре свега матичног, српског.
У том новом идентитету нема места за Петровић — Његоше, ни за краља Николу, потомка светог Петра Цетињског, кога су, у почетку сматрали за оснивача црногорске нације.
Зато сматрају да је улазак Црне Горе у НАТО један нови почетак осмишљавања новог идентитета. Надају се да ће у окриљу НАТО–а бити заштићени и слободни да изврше тај посао, који, међутим, превазилази њихове способности. За то је потребно бити макар свети Петар Цетињски.
