Ипак, после четири године рата, ни руски ни ирански савезници, ни опозиционе групе не могу да именују наследника режима који би могао бити гарант мањинским групама и очувати мир, пише Фигаро, а преноси сајт „Шта они кажу о САД?“
Зашто је тако тешко наћи замену Асаду у оквиру његовог режима?
Разлог је у чињеници да се све практично врти око самог председника.
„Башаров отац Хафез Асад систем је устројио тако да су сви морали да се подређују председнику, који је имао централну позицију“, каже Сами Хијами, бивши сиријски амбасадор у Лондону. „Али следећи проблем је алавитска мањина. Алавитски генерали би морали да верују било коме ко би дошао на Асадово место.“
Асад више није председник-почетник који је некада морао да дели моћ са својом породицом. Данас је он војни лидер способан да се супротстави хиљадама. Конфликт је само ојачао његову контролу на свим нивоима, па чак и у оним наизглед безначајним стварима.
Наиме, ако Хезболах покушава да преузме кућу бизнисмена у Дамаску, власник може отићи директно код председника да реши спор. С друге стране, опозициони лидер у Бејруту мора да затражи дозволу председника да присуствује конференцији у Норвешкој.
Ко су кључне фигуре у прелазном периоду?
Неколико имена се помиње када се говори о могућем прелазном периоду. Најистакнутији је бивши потпредседник Фарук Шара, иначе сунит, који је био у кућном притвору у Дамаску од почетка револуције. Његов избор би могао представљати компромис: „Шара би одговарао и својој Баас партији, али и опозицији“, сматра опозиционар Хајтам Мана, који је и даље у контакту са Шаром.
Критичким приступом који је имао према Асадовима поступцима током револуције, Шара је освојио симпатије многих опозиционих активиста. Ипак, две околности могу му отежати кандидатуру.
Асад се можда не би сложио са прелазном владом коју би предводио Шара, а осим тога, бивши потпредседник је слабог здравља и већ у поодмаклим годинама (77).
Али Мамлук се тренутно налази на челу Државне безбедности Сирије и особа је која ужива подршку Русије. Можда није погодан баш за премијера, али би могао добити функцију министра спољних послова са додатним овлашћењима. Он је такође сунит, а одржао је везе са страним обавештајним службама уз чију помоћ се борио против исламиста до 2011. године.
Мамлук је у великој милости Египта, Уједињених Арапских Емирата и Омана, а овог лета се срео са сином саудијског краља Мухамедом Салманом. Мамлук је осведочени Асадов савезник и као такав био је послат протеклог лета у Москву, Техеран и Каиро да уговори руску операцију.
Иако се такође сматра да је Мамлук један од пројектаната „сиријске репресије“, он је ипак једна од личности која би „задовољила и руску и америчку страну у смислу војног и обавештајног стручњака будућих служби Сирије“, сматра Хајтам Мана.
„Кец из рукава“ могао би бити бивши генерал Сиријске републиканске гарде Манаф Тлас, који је 2012. године пребегао у Париз уз прећутни пристанак француске обавештајне службе. Он се чврсто супротставља религији. Манаф Тлас је сунит и син бившег министра одбране у влади Хафеза Асада. Себе је промовисао као представника западних сила у Дамаску.
Што се тиче осталих места у новом кабинету, требало би имати на уму да је Москва направила листу од 38 опозиционих активиста, на којој се налазе и три претходна председника Националне коалиције — Ахмед Џабра, Моаз Хатиб и Хади Бар, као и садашњи лидер Халид Хоја.
Ова листа укључује и опозиционе фигуре попут Мишела Килоа, уз два члана Браће муслимана — Мухамеда Тајфура и Мухамеда Кабаша. Саудијска Арабија је саставила листу на којој се налази 20 имена, док је Египат на својој листи именовао 10 особа. Ту су и садашњи команданти као што је Захран Алоуш — он би могао бити прихватљив, мада не превише. Генерално узевши, овај процес неће бити једноставан.
Да ли постоји неусклађеност у стратегијама Ирана и Русије?
И Руси и Иранци верују да је Башар ел Асад њихов најбољи адут и савезник у борби против сунита и исламског тероризма. Ипак, њихове се стратегије средњерочно гледано могу разликовати. Наиме, Иран пружа већу подршку Асаду, него што то на личном плану чини Русија.
Осим тога, либански Хезболах има свој јак ослонац у Сирији, савезнику Ирана. А ово пак даље значи да ни под којим околностима Иран неће затворити Хезболахов „прозор“ у Либану — као што би сунитска влада волела да учини. Москву пак Хезболах не дотиче толико.
Главна поента за Москву је војска. „Можете престати да говорите да заступамо Асада“, рекао је надавно шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Техеранови природни савезници су наоружане јединице које Иран ствара још од 2012. године. Ове групе су прилично тесно повезане лично са Башаром ел Асадом. Без њега, ове групе би доживеле крах.
Иран, са друге стране, оставља могућност Русији да игра водећу улогу у ваздушној кампањи у Сирији. Следећи важан моменат је Путиново обећање да ће смањити зависност Сирије од Ирана, како се не би даље подривала неутралност сунитских монархија у Заливу.
Русија покушава да се удвара нафтом богатим заливским монархијама зарад сопствене користи. На крају крајева, ко ће плаћати обнову Сирије? То ће пре бити заливске државе, него Иран.
