Вест да је жена, први пут у краткој историји Саудијске Арабије изабрана у веће меканске провинције, прострујала је светским медијима као да се ради о револуцији. И сами избори су новост за пустињску монархију којом влада једна многобројна породица и чији је политички систем још увек непознаница, баш као што је вековима Оријент био загонетка за Запад.
Салма бинт Хизаб ел Отејби постала је, хтела — не хтела, симбол реформи конзервативне монархије, и шта ће урадити по питању унапређења људских права у земљи не зависи само од ње, већ и од искрене жеље породице Сауд и конзервативне улеме која је подржава да се одрекне дела власти. А по свему судећи, те жеље нема.
Јер да жеља постоји, у Саудијској Арабији би одавно било уведено опште право гласа, а женама би, на пример, било дозвољено да возе аутомобиле. Односно, реформе би биле изведене од почетка, не би биле спорадичне и, мало је рећи, споре.
Спорост у спровођењу друштвених реформи карактеристика је тоталитарних друштава, а такво је саудијско. Власти се по правилу надају да ће проток времена ослабити жељу грађана за реформама и зато их спорадично изненаде, као када саудијски режим дозволи локалне изборе, па после трећих дозволи и женама да гласају и буду биране.
У последњих неколико година, пошто је изведен демократски експеримент познат као „арапско пролеће“, Саудијска Арабија непланирано се нашла на удару критичара због кршења људских права. Међутим, то није спречило саудијске власти да осуде блогера Раифа Бадавија на десет година затвора, хиљаду удараца бичем и новчану казну због вређања ислама.
Недавно је саудијски суд осудио на смрт палестинског песника Ашрафа Фајада због отпадништва од вере. Он је наводно похулио ислам у једној својој збирци песама пре десет година.
И како се ту уклапа новоизабрана чланица меканског већа и унапређење женских права? Никако, осим као козметички потез режима да замаже очи домаћој и светској јавности. На крају, Салма ће испасти жртва, јер неће моћи да испуни очекивања, односно унапреди права жена, а са друге стране, конзервативна улема ће је осуђивати зато што то покушава. И тако ће саудијска породица и даље бити на власти, нафта ће и даље несметано тећи према Западу, а с времена на време појавиће се неки критички текст о кршењу људских права.
Са друге стране, Иран је на западу прокажен и често критикован због ситуације у људским правима, иако, када га упоредимо по том питању са Саудијском Арабијом, представља колевку демократије. Законодавна и судска власт бирају се на изборима, постоји партијски систем, женама је дозвољено да возе аутомобиле. Ограничења наравно постоје, она су у складу са шеријатом, али су далеко мања него у Саудијској Арабији.
Ово произилази из природе два владајућа политичка и верска концепта — суне у Саудијској Арабији и шиије у Ирану. Док суна важи за статички, конзервативни принцип који настоји да заустави време и у коме се сваки напредак сматра штетним и раван јереси (историчарима су добро познати отпори прихватању техничког напретка у Саудијској Арабији у прошлом веку), шиија је динамички принцип, који се ослања на традицију, али на напредак не гледа попреко.
Зато у Саудијској Арабији неће бити истинских реформи и напретка док ова земља не измени темеље на којима је заснована, а она то неће учинити; штавише, путем помагања терориста и екстремних исламистичких покрета, она их и извози. А земља у којој време стоји не може се мењати.
