Штета што Јоханес Хан, европски комесар за суседску политику и проширење нема дужу браду па да, анализирајући ехо вести о отварању првих преговарачких поглавља о придруживању Србије ЕУ, кажемо да смо сви ђутуре ухватили бога за браду. А бог, пардон, Хан нам — опет свима ђутуре — поручи да је ово је тек почетак трке која може да буде дивна. Односно, поручи да је пред Србијом и њеним грађанима тек прави посао.
„Не липши магарче до зелене траве“ воле да кажу грађани којима Хан најављује трку, описујући тако вековима све животне ситуације које значе — „џаба чекаш“ или „обећање лудом радовање“. Дакле, не бисмо да делујемо као птице злослутнице или контраши на прву, али стање ствари каже да нити смо дотакли браду богу, нити смо омирисали благодети интеграција. Скапасмо путујући у ЕУ, а онда веле да тек треба да кренемо. И то да трчимо. Па ко прекостане.
О чему преговарамо
Процес придруживања Европској унији састоји се, иначе, од три етапе. Земљи се додељује статус званичног кандидата за чланство, затим кандидат започне процес званичних преговора о чланству и најзад кад преговори буду окончани земља може приступити ЕУ пошто све земље–чланице ратификују Уговор о приступању. Србија почиње другу етапу.
Преговарачких поглавља је укупно 35, почев од споразума о слободном кретању робе и радника, праву на оснивање предузећа, слободном капиталу, преко споразума о јавним набавкама, предузећима, интелектуалном власништву, конкурентности, финансијским услугама, информационом друштву и медијима, пољопривреди, безбедности хране, рибарству, транспорту, енергији, порезима, економској и монетарној политици, статистици, социјали и запошљавању, предузетништву и индустрији, трансевропским мрежама, регионалној политици, правосуђу и људским правима, правди, слободи и сигурности, науци, образовању и култури, заштити околине, заштити потрошача и здравља, царинској унији, спољним односима, безбедности и одбрани, финансијској контроли, буџету, институцијама и коначно споразума о другим питањима.
Баш велики пасус и доста препрека у „Хановој трци“. Намерно смо их све навели, па је тешко и прочитати их, а камо ли трчати и испуњавати. Ипак, све ово може бити лук и вода, ако дођемо до решења које помињемо на крају текста. Тад Хан свира крај.
Поглавље 35 су та „друга питања“, а у случају Србије је то питање Косова и Метохије, односно „нормализације односа Београда и Приштине“.
На међувладиној конференцији у понедељак биће отворено управо ово поглавље и поглавље 32 које се односи на финансијску контролу. Господ, пардон господин Хан, изразио је задовољство што ће половином 2016. године моћи да буду отворена још два поглавља — 23 и 24 — која се тичу правосуђа и основних људска права, као и правде, слободе и сигурности.
Куд год да пођемо
То што Србија креће од краја, а не од почетка или бар од поглавља 23 и 24, говори на неки начин о лицемерју ЕУ и о томе да је Косово услов свих услова, ма како нам комесари све то сервирали. Поменути Хан је ономад представљајући у Бриселу пакет извештаја о напретку држава–кандидата оценио да је Србија протекле године начинила крупне кораке у приближавању ЕУ и — никако случајно — употребио формулацију да је дошло до напретка у дијалогу о нормализацији односа Београда и Приштине.
Кад поглавља коначно буду отворена постојаће обавеза шестомесечног извештавања Савета министара од стране ЕК о напретку и повремено слање експертских мисија на терен. Предвиђено је да спољно–политичка служба ЕУ (ЕЕАС) буде задужена за праћење и извештавање о испуњавању услова из поглавља 35. У случају озбиљних кршења принципа на којима почива ЕУ, Савет ЕУ на предлог Комисије или трећине чланица ЕУ, може одлучити о привременом прекиду преговора и условима које кандидат мора да испуни да би преговори били настављени.
Стручњаци оцењују да процес трајања поглавља 35 није временски ограничен, односно да ће трајати најмање пет година. За то време могу се очекивати билатерални притисци да напредак кроз разна поглавља буде релативно хармоничан.
Ратификација и пуноправно чланство би требало да буду крај трке. Да ли ће он и колико бити диван, зависиће од дипломатске вештине српских власти и од могућности грађана Србије да нека решења прихвате. Свакако, зависиће и од спремности ЕУ да прихвати нове државе–чланице. Дакле, све то може да буде али и не мора ништа да значи.
Допинг, односно онај стимуланс који одређује победника, у овој „Хановој трци“ било би признање Косова. Међутим, сви знамо да је допинг најстожије забрањен.
