Заборавите људска права, медијске слободе, положај жена и остале трице и кучине које Европска унија помиње када јој је потребан алиби да закочи „процес интеграција“ кандидата.
Погледајте Турску.
У последњем извештају о кандидатури Анкаре за чланство у Европској унији из новембра стоји да „постоје озбиљни проблеми“, да је „ритам реформи успорен“ и да су „неки закони супротни европским стандардима“. Критикован је напад на слободу говора и зависност турског правосуђа од власти.
Европска унија је замерила Анкари да је „повећала притисак и претње на новинаре и медије“ и да цензурише интернет. Турска је по слободи медија на 149. месту (од 180) на листи Репортера без граница. Уочи парламентарних избора 1. новембра турске власти затвориле су две телевизијске станице које се сматрају опозиционим.
У извештају „Амнести интернешенела“ из 2013. године говори се о кршењу права „огромних размера“ учесника антивладиних демонстрација.
„Систематски је кршено право на мирољубиво окупљање, као и право на живот, на слободу и право да не буду подвргнути мучењу и малтретирању“, констатовала је ова организација.
Ердоган, председник Турске од 2014. године, након једанаест година на месту премијера, не само што се последњих година понаша као ауторитарни владар који жели да промени устав како би проширио председничка овлашћења и примењује репресивне методе у обрачуну са политичким противницима, већ све чини да отежа живот женама. Групе за заштиту људских права говоре о драматичном порасту насиља према женама од када је дошао на власт.
Ердоган сматра да је једнакост између жена и мушкараца „противприродна“. Пажњу је привукла и изјава заменика турског премијера, који је саветовао жене да се не смеју гласно на јавним местима „како би сачувале пристојност у сваком тренутку“. Друштвене мреже су након ове изјаве преплавиле фотографије насмејаних жена.
Какав је одговор Европске уније на кршења људских права у Турској? Покретање преговора са Анкаром о њеном приступу.
У Бриселу је званично отворено поглавље које се тиче економске и монетарне политике, истог дана када је и Београд радосно дочекао нова поглавља.
Људска права су пала у заборав, а на прво место је доспела бојазан за безбедност Европске уније. Шефови европских дипломатија, са немачком дипломатијом на челу, плаше се да ће из Турске провалити нови талас избеглица, због чега су спремни на све уступке. До пре неколико месеци нико није разматрао могућност да оживи преговоре са Анкаром. У Европској унији се мало ко радује перспективи Турске у Унији, па се на овај потез Брисела гледа као на изнуђен.
Споразум о асоцијацији између Турске и ЕУ је потписан још 1963. године. Турска је 1987. године поднела захтев за приступ, а преговори су почели тек 2005. године. Анкара и Брисел су се од тада усагласили о половини од 35 поглавља. Преговори су доспели у ћорсокак пре две године, а онда је у октобру у посету Турској отишла немачка канцеларка Ангела Меркел са молбом Ердогану да нешто учини како би зауставио избеглице које преко његове земље стижу у Европу.
У Турској је око два милиона избеглица, углавном из Сирије и Ирака, махом у прихватним центрима у којима немају основне услове за живот. Након што су кренули ка Европи, ЕУ је решила да одреши кесу и обећала Турској три милијарде евра да их заустави. Брисел очекује од Анкаре и помоћ у борби против тероризма, као и да повећа контролу на граници са Сиријом. Од почетка сукоба у Сирији кроз Турску несметано пролазе џихадисти из Европе у намери да се придруже радикалним исламистичким групама, попут ДАЕШ-а, такозване Исламске државе.
