Уочи наставка преговора о решењу сиријске кризе, овог петка у Њујорку, у Москви је ове недеље боравио амерички државни секретар Џон Кери. Састао се са председником Русије Владимиром Путином и шефом руске дипломатије Сергејем Лавровом, и практично признао да је америчка политика на Блиском истоку доживела озбиљан слом.
Овонедељни разговор потпредседника САД Џозефа Бајдена са ирачким премијером Хајдером ел Абадијем, као и заједничка руско–америчка резолуција у Савету безбедности Уједињених нација, то признање учинили су још убедљивијим све и ако није изговорено баш тим речима…
Ево како је Асошијетед прес описао исход разговора овог уторка у Москви:
„Државни секретар САД Џон Кери у уторак је прихватио давнашњи став Русије да будућност председника Башара ел Асада морају да одреде грађани Сирије… ’Сједињене Државе и наши партнери не траже такозвану промену режима‘, рекао је Кери, додајући да фокус више није ’на нашим разликама око онога што може или не може одмах да се учинити у вези са Асадом‘.“
Штавише, Кери је у Москви одбацио захтеве „умерене“ сиријске опозиције за одласком Асада пре почетка преговора о решењу кризе — то су иначе оне снаге које САД подржавају и новцем и оружјем већ више од четири године како би обориле Асада — оценивши да се „очигледно од тога не може кренути“.
Малтене истовремено, телефоном су разговарали потпредседник САД Бајден и ирачки премијер Абади. Тема: упад турске војске у северни Ирак. Претходно, Турска, чланица НАТО–а, америчка савезница, одбила је ирачке захтеве да се повуче, позивајући се на наводни договор с Багдадом који званични Багдад негира.
Уз консултације са Ираком, Русија потом то питање покреће пред Саветом безбедности, и сама захтевајући турско повлачење. А Бајден, у разговору са Абадијем, неочекивано, уместо на страну своје НАТО савезнице, стаје на страну Ирака. И, посредно, Русије, која је са Турском већ у отвореном сукобу због турског обарања руског бомбардера изнад Сирије. Званично саопштење Беле куће:
„Потпредседник (Бајден) је приметио да је недавно ангажовање турске војске у северном Ираку извршено без претходног одобрења Владе Ирака.“
Оба лидера поздравила су почетне индиције о повлачењу дела турских снага, и сложили се да то треба да се настави, понављајући да стране трупе могу да буду присутне у Ираку само у координацији и уз дозволу Владе Ирака. Потпредседник је потврдио посвећеност Сједињених Држава суверенитету и територијалном интегритету Ирака, и позвао Турску да учини исто, повлачећи са ирачке територије војне снаге које немају дозволу Владе Ирака за боравак у тој земљи.
И најзад, такође ове недеље, Савет безбедности УН једногласно усваја заједничку руско–америчку резолуцију о јачању мера против финансирања ДАЕШ–а, такозване Исламске државе, и осталих терористичких организација у Сирији. Русија, као што је познато, за финансирање ДАЕШ–а оптужује Турску и њеног председника Ердогана, што је и кључ у којем се има читати та резолуција у Савету безбедности.
Очигледно, од Керија преко Бајдена па до Савета безбедности, изјаве и поступци званичника сведоче да је америчка политика на Блиском истоку — садржана пре свега у захтевима за Асадовим одласком и приљежном раду на стављању Сирије под контролу Америке и њених савезника — претрпела озбиљне ударце, који под знак питања доводе и читаву безбедносно–политичку архитектуру једног од најважнијих и најтурбулентнијих светских региона.
Уместо да америчка контрола над регионом буде појачана — што је уосталом и био основни узрок низа догађаја покренутих 2011. године — у региону је очигледно ојачан утицај Русије, утицај и додатно оснажен постизањем нуклеарног дила са Ираном и увођењем Ирана у преговоре о будућности Сирије. Не само што је Русија показала да може да спречи америчке науме које је досад било немогуће спречити — од агресије на СР Југославију па све до разарања Либије — већ је, ове недеље, показала да може и више од тога. Да може да привуче Сједињене Државе сопственим позицијама.
Наравно, прерано је за било какав тријумфализам и објављивање дефинитивног америчког пораза и краја америчке глобалне хегемоније. Ни САД ни њени локални савезници, од Турске до заливских монархија, сигурно се неће предати сасвим мирно. Ипак, тенденција је врло очигледна, и, за слободни свет, врло охрабрујућа…
