Одлука је званично донета 10 дана након што је на редовном састанку представника земаља–чланица ОПЕК–а, на инсистирање Саудијске Арабије, одлучено да неће бити смањивања производне квоте од 31,5 милиона барела дневно — колико ОПЕК тренутно производи — и недељу дана након што је цена барела сирове нафте типа „брент“ за јануарске испоруке пала на 38,04 долара за барел, што је ниво последњи пут забележен 31. децембра 2008. током глобалне финансијске кризе, а цена америчке „лаке“ нафте за испоруку у јануару појефтинила на 35,80 долара за барел, што је последњи пут забележено у фебруару 2009. године.
На први поглед одлука Вашингтона је контрапродуктивна, јер са њиховом понудом цена на светском тржишту, које је и иначе „пребукирано“, може само да пада. Овакву одлуку Американци су, додуше, могли донети и раније јер производња нафте у САД од маја поступно опада, а број активних бушотина је у року од годину дана пао са 1.030 на 545. Притом, САД су напуниле своје резерве.
Одлука о томе да се дугорочно и буквално укључе у обрачун са Русијом на тржишту енергената је политичка, јер на економском плану тешко да ће профитирати. Поготово што се са њиховим пласманом може очекивати и даље појефтињење сирове нафте.
САД су до сада само дириговале другима, пре свега Саудијској Арабији, да не смањују производњу нафте како би „црно злато“ што више појефтинило, све радећи како би смањиле приходе у руски буџет и тако повећале ефекат економских санкција које су прошле године договориле и почеле да спроводе у сарадњи са ЕУ.
Дугорочно, САД свакако имају политичких интереса да продају сирову нафту, чак и ако она још појефтини.
„САД су напуниле и препуниле своје резерве ирачком и либијском нафтом. И даље имају њихову нафту и то им даје могућност да контрирају Русији, али и Ирану“, каже професор доктор Озрен Оцић са Института за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду.
Иран је, да подсетимо, најавио да ће удвостручити извоз нафте, на два милиона барела дневно, одмах након укидања санкција. Ако нафта на светском тржишту појефтини Иран ће мање зарађивати.
Та стратегија функционише по принципу „Нек комшији цркне крава“ и могла би се, наравно, креаторима отети из руку и као бумеранг вратити и, наравно, осветити. Јер, мултинационалне нафтне компаније, међу којима су, наравно, и америчке, већ књиже губитке, смањују истраживања и затварају бушотине. Петролејско благостање је почело да „пресушује“ због појефтињења нафте, што је забринуло чак и Норвежане, који размишљају да отворе своје фондове које су годинама стварали од продаје нафте. А критично је и Саудијској Арабији, која, такође, већ осећа последице своје политике несмањивања производње нафте и припрема реформу своје економске стратегије, како би смањен приход од продаје нафте поднела што безболније.
Појефтињење нафте и гаса се, свакако, одразило и на руски буџет, који се умногоме пуни продајом тих енергената.
Међутим, одлука америчког Сената и потпис Барака Обаме на документ којим се даје „зелено светло“ на извоз нафте не значе априори ни да ће САД аутоматски изаћи из кризе ни да ће Руси додатно изгубити.
Јер, САД су и до сада могле да извозе нафтне деривате, додуше у ограниченим количинама, али квалитет горива из америчких рафинерија не одговара европским „евро 5“ стандардима. Такође, треба имати у виду да је у Европи због смањене потражње затворено више од десет рафинерија.
Да би се укључила на европско тржиште Русија је најавила модернизацију својих рафинерија, а почела је и ширење у Европи („Лукоил“, „Гаспромњефт“), па је тако у Србији „Гаспромњефт“ модернизовао рафинерију у Панчеву и најављује додатно улагање, како би деривати из ње били конкурентни на европском тржишту, а највећа руска нафтна компанија „Росњефт“ преговара са Кином о већем учешћу кинеских компанија у истраживању и производњи нафте и гаса у руским водама Арктика.
Треба, такође, имати у виду и да земље, велики произвођачи нафте на Блиском и Далеком истоку, такође, најављују градњу модерних рафинерија, како би извозом деривата бар ублажиле минусе у пословању због појефтињења нафте. У ту утакмицу укључује се и Иран, који је још 2008. године најавио да планира градњу чак седам нових рафинерија. Иран је, иначе, и поред санкција извозио нафту великим купцима, попут Кине и Јапана.
САД ће, дакле, за пласман своје нафте на светској пијаци имати велику конкуренцију. Тржиште, ипак, не функционише онако како политичари зацртају. Остаје да се види хоће ли ова нова офанзива САД у ратовању за нафту и око нафте помоћи да свет превазиђе економска кризу или ће се она још продубити и „појести“ своје креаторе.
Јер, САД и Саудијска Арабија, које претендују да у потпуности завладају глобалним нафтним тржиштем, могле би да упадну у сопствену петролејску замку.
