„Русија користи Николића за опструкцију ЕУ интеграција Србије“, наслов је у једном престоничком дневнику. Чак и да је овако нешто тачно — а увидом у архиву изјава свих руских званичника знамо да није — то што би, хипотетички, нека страна држава можда желела да неког искористи како би те интересе остварила, далеко је мањи проблем од чињенице да је тај неко председник Републике. И да као такав крши Устав.
Анонимни саговорници тог дневника, у даљем тексту, посредно управо то сугеришу. Кажу, дакле, ти анонимуси да је извесно да председник Николић за пропагирање евроскептицизма добија помоћ Русије, односно „управља се интересима те државе, а не сопствене“.
Е, ово је већ озбиљно. Легално изабрани председник државе је дирекнто оптужен да не ради за интересе своје, већ друге државе. То се зове никако другачије до издаја. А у оваквим случајевима зна се процедура. Прво разрешење.
„Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика“, стоји прописано у члану 118. Устава Србије. Даље у истом члану пише да „поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика“. Потом је „Уставни суд дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава“.
Чувари европске ватре
Међутим, од тога нема ништа и неће бити ништа, јер је у питању нешто сасвим друго. Из авиона је јасно да издаје нема, да нема кршења, већ држања слова тог Устава, и да изјаве председника сметају интересним групама, па отуда овакве оптужбе.
„Непријатељ никад не спава, знали су да кажу комунисти“. Све који су критички говорили и мислили о њима и њиховој идеологији називали су непријатељима државе. Данас је ову мантру заменила друга мантра: Русија никад не спава. Па тако све који критички говоре и мисле о евроинтеграцијама, или о било којем другом политичком и друштвеном питању и проблему, називају руским људима, кочничарима реформи, Путиновим идолопоклоницима и противницима бољитка државе и народа.
Прозвани је одмах и несумњиво инструментализован и нико од тих дежурних ватрогасаца и чувара државног суверенитета и европске ватре не оставља ни најмању могућност да је тај неко сам дошао до закључка или, најчешће, изразио сумњу у нешто личном анализом. Не, преки суд је одлучио, па се ви чешите.
Данас је на тапету председник Србије. Озбиљне оптужбе, притом, анонимне, и ако су без доказа, нису дозвољене ни кад су у питању обични грађани, а поготову могу да буду опасне кад је тема оптужби председник државе, јер он има и моћ и ресурсе да оно за шта је оптужен оствари. Тиме би пажња кад се пласирају овакве ствари требало да буде неупоредиво већа. Улог је, наиме, као и оптужбе, велики. Али у Србији је лепљење етикета и непостојање одговорности за изговорено постало свакодневица, па ни за ово нико неће одговарати.
Као што су за време Тита и његових комуниста анонимно пријављивани људи да раде против интереса народа и државе, да руше углед Партије, да скрнаве тековине револуције… тако раде и данас еврофанатици. Многе виђене главе, али и високо позиционирани партијски и државни чиновници, ономад су нестајали преко ноћи. Неки из јавног, а неки и из живота. Већина је завршавала у тамници.
Анонимно пријављивање ишло је толико далеко да су људи робијали и због песме у кафани или ношења славског колача у цркву. Данас, доиста, нико не робија ако носи мајицу са Путиновим ликом, или заигра уз неку руску песму, али никад не реци никад, јер са комунистима, пардон, еврофанатицима се никад не зна.
Николић и Никсон?
На концу, ако неко стварно има доказе да председник Николић ради против државе, ако има доказе да страна држава ради против интереса грађана Србије, зашто то не каже под пуним именом и презименом, па да га херојем прогласимо? Такви људи су драгоцени у сваком друштву. Постоји чак и закон о узбуњивачима.
Или, ако је ствар стварно толико одмакла, па се ти људи боје за своје животе или егзистенцију, новинари имају право да не открију изворе, али зато све остале институције друштва и читаво друштво морају реаговати.
Да ли ће, зато, ти новински анонимуси, поднети и неке пријаве институцијама? И да ли су ови извори, извори у оном праву смислу речи као што је био најчувенији извор „дубоко грло“, за време афере „Вотергејт“ кад је амерички председник Никсон морао да се повуче јер је откривено да је прислушкивао своје политичке противнике? Да ли ће новинар кога „хране“ информацијама постати нови Боб Вудворд?
Одговор на сва три питања је — НЕ! Пре ће бити да су данашња, српска, „дубока грла“ спинери јавности који износе само сопствени суд без доказа или можда чак и не постоје већ представљају сажетак мишљења свих еврофанатика. Зато неће ни бити пријава институцијама јер им није циљ решење, већ замагљење ситуације.
