Предвиђања су се обистинила — након парламентарних избора у недељу, Шпанија улази у период неизвесности, али са вером да је могућа другачија политика од оне која је земљу увела у период економске нестабилности. Четрдесет година су се на власти смењивале две водеће политичке снаге, Шпанска социјалистичка радничка странка и Народна партија. Уместо две, сада су на сцени четири странке.
Нове политичке снаге — Подемос, који је више лево од социјалиста и Сијудаданос („грађани“), који више нагиње центру од деснице на власти — појавиле су се као одговор на екомску кризу која се за велики број Шпанаца претворила у дугу борбу за преживљавање.
Шпанија је једна од земаља европског југа у којима је криза снажније одјекнула него на северу континента. Ситуација није тако драматична као у Грчкој, која је пала у дужничко ропство, али је довољно озбиљна да уздрма постојећи систем. Средња класа, која је у међувремену потпуно осиромашила, изгубила је поверење у политички естаблишмент, који сматра неспособним да извуче земљу из кризе.
Иако је привредни раст три одсто, без посла је и даље више од четвртине Шпанаца, који су у много неповољнијем положају од Француза, чија је земља у рецесији. Зато се у Француској политичке елите још увек одржавају на власти, иако ову равнотежу ремети продор треће политичке снаге, оличене у Националном фронту Марин ле Пен. Али за разлику од Француске, у Шпанији нема партија екстремне деснице. У земљи је још увек свеже сећање на диктатуру генерала Франка, која је трајала до 1975. године.
Политичко клатно је на страни нове левице, на челу са Подемосом, партијом која је настала из бунта који је подигао Шпанце на ноге 2011. године. Покрет Индигнадос, који се појавио у исто време када и „Окјупај Вол стрит“, извео је стотине хиљада људи на улице против неолибералне политике европских влада и мера штедње које је Брисел прихватио по немачком моделу.
Овај покрет изнедрио је Пабла Иглесијаса, тридесетседмогодишњег лидера Подемоса. Иглесијас је политички пандан грчком премијеру Алексису Ципрасу, са којим одржава пријатељске везе, и чију је стратегију усвојио. Подемос, као и Сириза, доводи у питање постојећи систем и политичке касте, али је решен да ствари промени „изнутра“, учешћем у парламентарној борби. Гласачи су им дали подршку — партија која пре две године није ни постојала добила је готово 70 гласова у парламенту, док су социјалисти, који су претрпели пораз, добили 90 посланичких места.
Разлог за пробој Подемоса није само незадовољство Шпанаца економском политиком, већ и подршка коју је Иглесијас обећао Каталонцима који желе да организују референдум о независности, због чега је добио и њихове гласове. Три друге партије одбацују ову могућност, плашећи се да ће Каталонци гласати за излазак из Шпаније, што повећава тензије у овом богатом шпанском региону.
Уплашена продором Подемоса, медијска и пословна елита је подржала годину дана млађег Алберта Риверу, на челу Сијудаданоса, партије десног центра која је добила 40 посланичких места.
Подемос и Сијудаданос нису партије естаблишмента и у њиховим редовима много оних који не припадају елити. За Шпанце они представљају наду да је другачија политика могућа.
Шпанија улази у период неизвесности, али и период који отвара могућност за политичку обнову.
Досадашњи председник владе, Маријано Рахој, има тежак задатак да формира владу и велики су изгледи да у томе неће успети. Једина могућност да се формира већинска влада је савез социјалиста и Народне партије, што су обе странке искључиле уочи избора. То би био преседан у новијој шпанској историји у којој није било коалиција левице и деснице, као што је то случај у Немачкој, већ су се две партије смењивале на власти. Уколико Рахој не успе да формира владу, биће расписани нови избори. Али какав год био њен будући састав, извесно је да политичка карта Шпаније више није иста.
