Година је почела победом Сиризе на изборима у Грчкој а завршила се успехом Подемоса, партије која је шпански пандан нове грчке левице. Њихови лидери, Алексис Ципрас и Пабло Иглесијас, припадају генерацији политичара, социолога, економиста између 35 и 45 година који мењају европски политички пејзаж.
Није случајно што њихове идеје највише напредују на југу Европе. Грчка, Шпанија, Португалија, па и Француска и Италија највише су погођене економском кризом која је 2008. године почела у САД и проширила се на цео свет.
Урушавање економија у овим земљама је довело њихове владе у политички ћорсокак. Показало се да су традиционалне партије, било са левице било са деснице, неспособне да пронађу излаз. Разлаз политичких елита и гласача у овим земљама се продубљује из године у годину, на шта указује и све мања излазност на изборима. Незадовољство је порасло не само према елитама, или „кастама“, како их назива Иглесијас, већ и према политици европских институција у којима њихови представници одлучују о судбини петсто милиона Европљана.
Ово незадовољство се на улицама шпанских градова излило на масовним демонстрацијама 2011. године против неолибералне политике и мера штедњи европских влада. Плодове овог гнева данас убира Подемос, партија чији су лидери учествовали у побуни „револтираних“ (индигнадос), европском пандану америчког покрета „Окјупај Вол стрит“.
Као и Сиризи, и Подемосу су пришли људи који никада нису били део система. Вође ових покрета често долазе из универзитетских средина — Јанис Варуфакис, један од харизматичних лидера Сиризе пре разлаза са Ципрасом, професор је економије на универзитету, Иглесијас предаје на факултету политичких наука у Мадриду. Упоредо са академским радом посветили су се политичком активизму који је од младалачког бунта израстао у озбиљну политичку алтернативу.
Иглесијас, за кога је грађанска непослушност легитимни облик политичке борбе, решио је попут Ципраса, са којим је у пријатељским односима, да борбу води унутар система, а не ван њега.
Идеја је да се разбије двопартијски систем који доминира у Европској унији, у којој се смењују увек исте социјалдемократске и конзервативне снаге, са тежиштем на конзервативцима. Разлика између ових традиционалних партија је временом постала тако мала да политике које предлажу личе једна на другу.
Ове политике се усклађују у Бриселу, под снажним вођством Немачке, чији су модел штедње под контролом међународних финансијских институција прихватиле остале чланице.
Нови европски лидери говоре да је другачија политика могућа. Њихов успех, упркос гушења Грчке од стране Немачке, показује да им се верује, да постоји свест да је у питању борба Давида против Голијата, али да њихово време тек долази.
Они означавају повратак политике, борбе идеја, супротно логици неолиберализма који је политику свео на „техничка питања“ којима се баве „експерти“. Криза Европске уније је, сматрају, резултат неолибералне идеологије и дубоког неповерења у демократију. Ово неповерење произилази из самог система одлучивања унутар европских институција, у којима се аутоматски спроводе одлуке финансијских институција попут Међународног монетарног фонда и Европске централне банке, симбола ове идеологије.
Политичари попут Иглесијаса, Ципраса и Џеремија Корбина у Великој Британији траже нове механизме и нове институције које ће спречити да се настави даља концентрација капитала и продубљивање неједнакости.
Њихова појава даје наду да је алтернатива могућа и да европске елите нису вечне.
