На Божић према грегоријанском календару јави се — Мајкл Кирби. Одлазећи амерички амбасадор честита Србији долазећу Нову годину. „Нормализација односа Београда и Приштине подразумева чланство Косова у УН“, био је садржај те „честитке“.
Осим неке врсте озваничења, Кирбијева изјава није новост за овдашњу јавност јер се и од раније говорило да ће Запад учинити, и да чини, све да заокружи државност такозваног Косова. Амерички амбасадор рече да његова држава само асистира Европској унији у процесу пријема Србије, и нагласи да у овој фази ни на чему не инсистирају. Али зашто Америка инсистира толико око Косова? Зашто се према овој квазидржави односи као да је у питању њена 52. савезна држава? Зашто толике ресурсе троши на читав пројекат?
Једним хицем — четири птице
„Америка то ради због тога што би тим хицем погодила више птица. Можда четири“, тврди за Спутњик искусни дипломата Владислав Јовановић.
Први разлог који наводи Јовановић јесте што би САД И НАТО терањем Србије да призна независност Косова, директно или индиректно преко такозване Ишингерове формуле две Немачке, добили амнестију за злочин агресије, етничко чишћење Срба у покрајини и лишавања Србије свих права и имовине на том простору своје територије, које је потом уследило.
Други разлог је, наводи Јовановић, што би признавањем Косова од стране Србије, односно учлањењем Косова у УН престала обавеза Америке да своју велику војну базу Бондстил задржава због потребе Кфора. У том случају би Кфор нестао и војна база би била на бази билатералног договора са такозваном косовском владом.
„Њима је важна та база због амбиција које Америка, па и НАТО, имају према блискоисточном и уопште источном простору. Стална НАТО-изација Европе, ширење НАТО-а кроз Европу све дубље, чак и у правцу Кавказа не чини се без неког великог циља. Тај циљ је у ваздуху само то неће да се каже. Та база, једна је од највећих које имају у свету и што је за њих врло значајно, налази се у пријатељском миљеу“, појашњава Јовановић за Спутњик.
Гнев исламског света
Трећи разлог који наводи дипломата Јовановић јесте врло лоша слика Америке у исламском свету и врло мало аргумената које ова држава има да тај разгневљени исламски свет како тако умири. Па је, прецизира Јовановић, одлучила да то чини преко подршке исламским заједницама на Балкану, а против хришћанске православне Србије.
„Тако су и рат у БиХ видели кроз ту оптику и дан-данас дају безусловну подршку исламском, односно бошњачком елементу у БиХ. Агресија на КиМ је други циљ. Трећи је што су Албанију потпуно ставили под своје, инкорпорирали у НАТО и жмуре над њеним амбицијама да анектира једног дана Косово и уопште да гаји илузије о некој ’Великој Албанији‘. Док сваку такву помисао, чак и ако није изговорена, приписују само Србији“, категоричан је Јовановић.
Србија не сме бити Пијемонт
Четврти, како каже наш саговорник, погодак тим америчким хицем је да се кроз јачање исламско-католичког лука на Балкану, снажније онемогућује враћање руског присуства и утицаја на Балкану.
„Они знају да је тај утицај један од историјских праваца руске спољне политике на Балкан и да је она то чинила кроз помагање православним земљама на Балкану. Пре свега Србији, Бугарској, Грчкој“, појашњава Јовановић.
Јачањем исламско-католичког лука, како га назива овај дипломата, који практично опкољава Србију и не дозвољава јој да игра неку значајнију улогу Пијемонта за сав православни елемент у бившој Југославији, Американци тиме —уз друге акције које чине — утичу да истисну утицај и присуство Русије на Балкану.
Дакле, иако Косово и Метохија само наизглед личе на парцијални проблем који не би требало толико да интересује светску велесилу која има толико других значајних интересовања за у разним регионима света, према мишљењу Владислава Јовановића, иза те мале територије која се зове Косово налазе се бројни велики и дугорочни стратегијски и геостратешки циљеви које Америка има.
Никако Русија на Балкану
„Она жели да Балкан дефинитивно постане искључива зона утицаја Запада тиме што би све балканске земље, практично натеривала да уђу у такозване евроатлантске организације. И ако то постигну и кад то постигну, уз помоћ овог лука, они могу да кажу да су постигли свој главни геополитички циљ на Балкану, а то је да потпуно истисну Русију“, јасан је Јовановић.
Што се тиче исламског света, појашњава наш саговорник, за Америку је веома важно да свим исламским земљама потура под очи чињеницу да је Америка инструментална за јачање исламског елемента на Балкану и јачање тог елемента кроз јачање њихове државности.
„И да наброји примере босанских Бошњака, и косовских Албанаца, и Албаније ништа мање, и саме Рашке односно Санџака. Не заборавимо да западни амбасадори у Београду имају само једну групу пријатеља из Санџака, а Санџак је само једна од области Србије. Немају ни за једну другу, што мора да показује да имају посебан интерес за ту област, вероватно у оквиру шире слике подршке исламском елементу на Балкану“, појашњава Јовановић.
Све ово су разлози пожуривања Србије да у разговорима са Албанцима, посредством ЕУ, убрза тај процес ради закључења свеобухватног обавезујућег правног споразума о нормализацији односа. Ако то постигну, сугерише Јовановић, такозвано признање Србије није ни од каквог значаја. Наиме, и без тога постижу да су УН признале ту такозвану државу и да је сматрају једном од својих чланица. Више нико не сме да дирне у ту чланицу, јер је она под заштитом повеље УН.