Нема опозиције јер је дошло до замора идеја. Све политичке странке које су данас опозиција СНС-у, имале су максимум за реализацију идеја којима су се доказивале док су вршиле власт, каже Томислав Николић у интервјуу Спутњику, одговарајући на питање како то да владајућа партија готово и нема опозицију.
— Ситуација никад није била гора. Данас СНС исправља, понекад са грешком, понекад уз нове тешкоће, грешке које су начињене раније. Они који су били на власти појављују се као критичари стања у земљи, при чему је врло лако доказиво да су они довели до тог стања. И сада им народ више не верује. Не ваља када нема добре опозиције. Не ваља кад нема алтернативе. Живот без алтернативе није живот. Политичка сцена мора да рађа нови живот, иначе постаје бара.
Изгледа да је СНС данас оно што је некада био Социјалистички савез. Опозиција, које нема изван СНС-а, заправо је у СНС-у. Тако имамо министре који су, како их колеге оптужују, шпијуни, издајници, председник и премијер су два најцрња непријатеља…
— То је сада већ ствар медијског простора. У њему је дошло до загађења и тираж се повећава на основу ексклузивитета, сензационализма, вулгарности, измишљотина или прича о нечему о чему не треба превише да се прича. Насловне стране су пуне оцеубица, силоватеља, преселио нам се ријалити и у новине.
А ситуација у партији?
— Ја нисам три и по године у партији. Мислим да сам познавао велику већину свих активиста, да не причам о функционерима партије. Данас је то организам који је за ове три и по године преузео власт. Ако је налазио у својим редовима кадрове за то, вероватно да их је постављао, ако није, тражио је стручне кадрове који су били или нестраначки оријентисани или у другим странкама. Имате људе који врше функције која год странка да дође на власт, једноставно представе се као они без којих се не може. И онда почну да се у име странке појављују и неки који не знају шта је политичка странка, шта се из странке износи, а шта не, шта је одлука странке на коју у њој нема јавних приговора. Притом, имате људе којима не значи ништа што сам ја са тим људима двадесет и више година, што сам основао СНС, што сам је довео до победе на изборима, а затим се склонио.
Јесу ли то они који неће да кажу имена, а кажу да председник ништа није урадио за европске интеграције, да овде ништа не ради, да само квари…
— Не могу да кажем да ли ће то да утиче на мене да ли ћу да будем председник или нећу. Да сам емотивно реаговао на дочек у медијима откако сам изабран за председника, мислим да не бих дуго ни био председник. Ја сам имао идеју и у великој мери, захваљујући свом раду, успео сам да урадим нешто што други председници можда не би успели и што, када им се буде пружила та прилика, можда неће успети да ураде. Ако од мене очекују да водим владу, да се мешам у рад министарстава, онда би ме нападали због других ствари. Не би рекли да ништа нисам урадио, него — шта се меша у оно што није његов посао. Стриктно сам раздвојио уставне надлежности Владе и председника и тако се и понашам.
Осећате ли подршку народа?
— Много мањкавости сам видео у систему у коме председника директно бира народ, а Влада води спољну и унутрашњу политику. Али ту има нешто са чим други људи не рачунају, а то је да ми се са великим уважавањем обраћају председници или људи из других држава у којима су председници бирани директно, јер то у тим државама подразумева право да одлучујете о много тога. Поставља се питање — зашто народ бира председника ако он нема право да одлучује о многим питањима? Када смо доносили Устав Србије ја сам био заговорник да председника бира парламент већином од 126 посланика, а да не може да га разреши без двотрећинске већине. Да се не би парламент играо са председником и да не бисмо сваки час мењали председника. Међутим, то још увек није промењено и питање је да ли може да се промени Устав, који мора да буде мењан због ЕУ. То треба добро припремити да народ буде убеђен да доносимо боља решења. Једва смо и овај Устав променили иако смо сви, и власт и опозиција, убеђивали народ да доносимо боља решења.
Чак је и покојни патријарх Павле морао да изађе, да га сниме камере по подне… То је била брза комуникација и молба Његовој светости да изађе на биралиште, иако никада то није радио, јер није изашло довољно бирача. Можда је то и преломило, дај боже да јесте и нека он остане упамћен и по томе.
Партија?
— О политичком животу и партијама вероватно знам више од многих, али о томе шта се дешава у било којој политичкој странци у Србији не знам ништа. Замрзао сам чак и своје чланство у СНС-у.
И пријатеље?
— Пријатеље нисам, они су на све стране, а као пријатеље прихватам чак и оне који ме критикују. Не знам зашто, ваљда мисле да сам у сукобу са Вучићем.
Јесте ли?
— Ја нисам ни у каквом сукобу. Где смо ми то имали различите ставове, изузев једне идеје око које смо супротставили ставове у јавности, а то су били ванредни избори? Када је изостала подршка председника Влади за мере које Влада чини, посебно за оне са којима сам био унапред упознат? Било би неморално са моје стране да ја после тога не подржим Владу, а био сам упознат и на састанку рекао да ми се чини да су то добре мере. Ја немам сукоб са Александром Вучићем, нема ни он са мном, али у својим главама неки људи који нас деле рачунају да уз много ближе ставове према Александру Вучићу могу да остваре своје амбиције, пошто ја заиста не могу да утичем на то где ће ко бити постављен, ко ће да води које јавно предузеће, ко ће да буде министар. То није у мојој надлежности, ако се Александар консултује са мном, консултује, ако не — он то све сам може да води и ја то никада нећу да критикујем. Једноставно, определио сам своје могућности, своје уставне надлежности, изашао из странке и ко сам ја да сада дођем и у странци неког распоређујем, а три и по године нисам бринуо како су, да ли су заузели неки став, каква им је популарност у народу. Популарност СНС-а јесте на нашим коренима и ономе што смо радили, али углавном је на оном што странка сада ради. И популарност и непопуларност зависи од онога што тог дана радите.
Чини се да су критичари ипак утицали на Вас, јер када смо последњи пут разговарали рекли сте да бисте желели да се опет кандидујете. Сада сте рекли — неће ме још дуго гледати. Да ли се двоумите због тога или имате друге разлоге?
— Ако бих био у оваквој здравственој ситуацији, могао бих да се кандидујем. О томе ћемо разговарати Александар Вучић и ја — о томе да ли сам потребан Србији или нисам. Мени заиста није потребно да будем председник републике.
Да ли бисте били противкандидат Вучићу ако би се кандидовао?
— Не. Не бих био противкандидат ни човеку из СНС-а кога никад у животу нисам видео. Можда нисам довољно стар, али осећам се као наши старији људи — за мене је то дете и ја на своје дете никада нећу да идем без обзира на то шта ми се чини да је од тог детета постало. Ако моје дете, СНС, кандидује некога из странке кога уопште не познајем, ја сигурно нећу бити кандидат. То је јаче од мене и у то не може нико да ме убеди. Да ли ћу бити кандидат СНС-а зависи од разговора са Александром Вучићем. Не кажем да је моја судбина у његовим рукама, ја ћу му пре тога рећи да ли то желим или не. Чини ми се да сам у неким преломним тренуцима Србији био изузетно потребан и да се видело да сам много помогао, али ако све буде ишло како треба и не будем потребан, шта ћу ја овде?
А ако процените да сте потребни?
— Ако времена и даље буду тешка и ако треба пронаћи меру између утицаја Истока и Запада, ако треба помоћи Влади да прође у том лавиринту, да се тај српски брод проведе, ја сам ту. Што се моје политичке каријере тиче, она је доведена до врха, у најтежим околностима сам све у политици у Србији изборио, у околностима у којима би се многи други предали. Ја сам желео да победим јер сам знао да Србија после тога мора да се промени и она се променила. Србија ће да одлучи ко јој треба, а ко не. Само ми је битно да будем кандидат оних људи које ценим, поштујем и волим. Не бих волео да победим, а да будем кандидат који се супротставио СНС-у. Мада, и та победа би могла да се оствари, али мени то не пада на памет.
Други и трећи део интервјуа можете прочитати овде: 2. део и 3. део.
