Ударна песница револуције
Као да покретање питања рехабилитације личности које у историјској свести српског народа у најмању руку важе за контроверзне, као што је рехабилитација председника колаборационистичке владе из Другог светског рата, Милана Недића није била довољна да заокупи пажњу српске јавности.
Још се расправа о његовој кривици или невиности није ни захуктала, а из родног места Александра Ранковића, Дражевца код Обреновца, стиже иницијатива да се, по некима, бившем Титовом најповерљивијем човеку подигне споменик.
Личност Александра Ранковића контроверзна је по више основа. Прво, његово предратно деловање по природи ствари било је обавијено велом тајне јер је Комунистичка партија била изван закона. Ранковић је, према речима историчара академика Љубодрага Димића, био бескомпромисни борац револуције.
„Он је, заједно са службом коју је водио, био ударна песница револуције. Несумњиво лично поштен, несумњиво врло храбар, несумњиво врло вредан. Оно што су као траг о њему оставили саборци Спасенија Цана Бабовић и Митра Митровић, јесте да је био човек који је завршио абаџијски занат, а онда је радећи сам на себи читао књигу дневно, да би се изграђивао, што говори о његовој упорности“, каже Димић.
Вео тајне обавијао је Ранковића и за време рата. Димић наводи сећања сер Фицроја Меклејна, шефа британске војне мисије при Врховном штабу.
„Меклејн каже да му је требало три месеца да схвати какву функцију у штабу има Александар Ранковић. Увек када му приђе, он стави прст на уста и каже конспирација“, додаје Димић.
Трећа контроверза везана је за његово политичко деловање после рата, али, према Димићевим речима, све време је био поверљив човек Јосипа Броза Тита, који је отишао са власти 1966. у монтираној афери чија је суштина била у сукобу у врху државе око тога какво ће бити Титово наслеђе и у сукобу око тога да ли ће Југославија бити федерација, конфедерација или централизована држава. У том контексту његов ангажман у рату и послератном периоду је изузетно значајан. После 1966. повукао се и није рекао ни реч, закључује Димић.
Комуниста, а не националиста
Најконтроверзнија страна Ранковићевог живота је управо та, после 1966, када је заћутао. После смрти, у Србији је постао симбол националног покрета, док су у другим бившим југословенским републикама у његовом деловању видели корене „великосрпског шовинизма“.
Димић сматра да Ранковић није био српски националиста.
„Он је тај национализам секао, у складу са својим комунистичким убеђењима, свуда где је на њега наишао. Али разбијање Југославије је био процес који је Србе гурао на маргину, који је водио ка томе да српско питање мора у једном тренутку да се отвори, вероватно у том контексту је Александар Ранковић могао да постане симбол неке српске комунистичке жртве и да онда постане симбол српског национа, српског национализма, чак. Ако са једним српским политичарем после 1945. то није имало везе, то је био Александар Ранковић“, сматра Димић.
Према његовим речима, разлог због кога је Ранковић постао симбол српског национа лежи у редукованом памћењу народа. Ранковић је, каже Димић, у свом деловању после 1945. био бескрупулозан, не само у борби против квислинга и колаборациониста, какви су били Љотић и Недић, већ и оних који су били везани за покрет генерала Михаиловића.
„Он се са подједнаком оштрином, као човек револуције, односио и према једнима и према другима и према трећима. Међутим, после пада, који је доживљен као неправда, као ускраћивање могућности да Србија, у складу са својом снагом, традицијом, величином, има адекватног представника у Југославији за Титова живота, вероватно је доживљен као жртва, а онда претворен у симбол нечега што он заиста није био“, каже Димић.
Према мишљењу аналитичара Драгомира Анђелковића, људи попут Ранковића не могу да симболизују српску националну идеју.
Ранковић, према његовим речима, припада оној генерацији српских комуниста који су, зарад идеје југословенства, жртвовали српски национални интерес.
„Имали смо тај парадокс да Срби, који су створили Југославију и који су се својевремено одрекли стварања јединствене српске државе, у једном тренутку прихвате потпуно ниподаштавање српских интереса ради југословенства. А онда је дошла једна нова генерација комуниста после Ранковића, која је до те мере била бескрупулозна да је била спремна да жртвује и то југословенство у које су били уграђени српски интереси, да прихвате даље распарчавање Србије да би држали комад власти“, закључује Анђелковић.
Александар Ранковић симболизује верност држави, каже социолог Слободан Антонић.
„Имајући у виду оно што је он заправо радио, поготово углед који је имао у тренутку када је умро, показује да грађани Србије јако цене ту врсту лојалности службеника државе према сопственој држави“, закључује Антонић.
Споменик, да или не?
Заслужује ли човек какав је био Ранковић спомен-обележје? Према Антонићевом мишљењу, подизање споменика Александру Ранковићу подразумева истовремено и критику и афирмацију.
„Критика се односи на то да се поставља питање да ли су данашњи политичари тако беспризорно, беспоговорно лојални држави, као што је био Ранковић. Афирмација подразумева да ми ценимо неку врсту традиције која подразумева лојалност држави и спремност да се лични и парцијални интереси подреде општим или државним интересима“, каже Антонић.
Према речима Драгомира Анђелковића, са моралне стране гледано, Ранковић не заслужује никакав споменик, док је друго питање то што формално правно свака локална самоуправа има могућност да одлучи о томе.
„У односу на генерацију комуниста после њега, свакако су Ранковић и Крцун имали некакву државну идеју. Та идеја је била југословенска, али када се посматра са српског становишта, ни они нису били позитивци. И они су учинили страшна злодела 1944. и 1945. И они су прихватили концепт титоистичког федерализма, који је подразумевао стварање вештачких нација на рачун српске и поделу српских земаља по накарадним републичким границама“, закључује Анђелковић.
Подизање споменика Александру Ранковићу за академика Димића је осетљиво питање, зато што данас оне снаге које имају легитимитет у политичком животу своје корене не траже у антифашизму и револуционарној смени власти, већ у покушају за добијање легалитета.
„У том контексту, тај легалитет, на неки начин, дискриминише Александра Ранковића, али с друге стране, ако се размишља о борцу против антифашизма, онда Александар Ранковић заслужује једно такво обележје“, сматра Димић.
.jpg){kind=link}
