Све доконе даме, да парафразирамо Толстоја, убијају досаду на различите начине, само је Весна Пешић једнако докона сваки дан. Тако поштована госпођа — годинама, а и пред ову Нову годину — на истоветан начин покушава да сруши непостојећу „Велику Србију“.
Кад се човек, па и Весна Пешић, ухвати укоштац са имагинарним проблемом, притом по сваку цену хоће да га реши, на концу резултат буде имагинарно од имагинарног. Међутим, бивша амбасадорка у Мексику, бивша председница Грађанског савеза Србије, бивша народна посланица, бивша боркиња за људска права — која је ономад у жару те борбе одређивала где је права домовина Емира Кустурице, бивша председница политичког савета ЛДП-а… И садашња објављивачица текстова на сајту „Пешчаник“, то не види као имагинацију, већ као сурову стварност. И бори се против ње константно.
Упозоравао је Андрић
Тако дотична, док песак полако цури, пише да „приступ који су углавном примењивале све владе после 5. октобра карактерише синкретичка свест која спаја две неспојиве идеје. Идеју о српском уједињењу чије срце куца косовским заветом и идеју о европској Србији као модерној уставно-правној демократији“.
Њено је право да јој косовски завет није спојив са европским вредностима, а и не иде да ми госпођу, да тако кажемо, са искуством учимо шта су вредности, шта Европа, а шта представља косовски завет. Али, појаснићемо неке друге ствари и пробати да полемишемо са најновијим штивом поштоване госпође.
Послужићемо се интернет енциклопедијом, у којој пише да синкретизам представља формирање теорије некритичким спајањем појмова, идеја, закона и чињеница које потичу из различитих теоријских система и које су међусобно инкомпатибилне. Даље се каже да је у психологији ова појава карактеристична за ране ступњеве сазнајног развоја детета кад се неке појаве и феномени, који су само перцептивно, просторно, временски, или пак само асоцијативно, субјективно повезани, сматрају за објективно, реално повезане.
Ту смо. И Адрић је писао да су деца и искуснији, да не кажемо старији, људи веома слични. Дакле, све је ствар перцепције. Госпођа Пешић субјективно повезује, а онда те закључке свима намеће као објективну слику.
Тако она и бившег председника Србије Тадића, и садашњег премијера Србије Вучића оптужује да настављају политику Слободана Милошевића. Наиме, према анализи Весне Пешић, Борис и Александар су криви јер је Тадић имао паролу „и Косово и ЕУ“, а Вучић користи формулацију „неке поштујемо, а неке волимо“. За то време, сви ђутуре у држави нису кадри да реше државни ребус који је, како госпођа Пешић перцептивно закључи, нерешив већ два века.
Греси премијера Србије
Вучићем се више бавила, а његови греси састоје се у томе што је премијер — после изјаве америчког амбасадора Мајкла Кирбија да САД под нормализацијом односа Београда и Приштине подразумевају да Косово постане чланица УН — одговорио да Србија поштује САД као светску велесилу, али да има своју политику, ње се држи и од ње неће одустати. Вероватно је премијер требало да се води синкретичком свешћу Весне Пешић, па му она не би замерила синкретичку свест Слободана Милошевића. Ко ће га знати, чудни су путеви имагинације.
Други Вучићев грех, опет према госпођи Пешић, јесте најава да ће Влада Србије присуствовати обележавању 9. јануара, Дана Републике Српске. Тим поводом дотична цитира премијера који је ваљда рекао „БиХ поштујемо, а РС волимо“ и ову формулацију назива непристојном.
Касније, у даљем спасавању мира у региону, госпођа Пешић помиње да су српски посланици напустили БиХ парламент оног 9. јануара и решили да се, како синкретички закључује, разграниче са Муслиманима и Хрватима, затим налази неку изјаву Радована Караџића, где је он наводно рекао да се тог дана слави победа над Турцима… и тако редом, а све у духу: Српска је геноцидна творевина.
Доиста, Весна Пешић то експлицитно не каже, али ваљда и ми имамо право на перцепцију њеног казивања и читање између редова. Но, дотична зато користи друге оштре речи, па тако најаву посете Српској назива провокацијом и безобразлуком и оптужује премијера да цепа БиХ.
Распакована Друга Србија
Синкретичку анализу поштована госпођа Пешић завршава поентирањем како Србија и даље „гази преко линија које би требало да је одвоје од злочина и лоше прошлости“ и констатује да је „помиритељска политика за тили час нестала и сишла са велике позорнице“. Говорећи о синкретизму оних који су владали и владају Србијом, дотична је постигла контраефекат и показала да је главно средство јуришника политичке доктрине коју она персонификује, управо синкретизам.
Захваљујемо што нас подсети на овај, не само лингвистички, термин. Њиме се најједноставније појашњава све оно за шта се залажу њени истомишљеници — накалемићемо немогуће, спојићемо неспојиво, користити различите аршине и притом ћемо громогласно друге оптужити да чине оно што ми радимо.
У таквој перцепцији (политичке) стварности безобразно је поштовати Дејтон који уважава Српску, а није безобразно кад чиновник неке државе у туђој држави каже да Србија треба да дозволи такозваном Косову столицу у УН. Још безобразније је ту „сугестију“ оберучке не прихватити. Провокативно је ићи у Српску, а није провокативно терати премијера да трчи испред руље која хоће да га линчује. Гетоизација српске мањине на Космету је нормална… Непристојно је рећи да ове поштујемо, а да ове друге волимо, јер би ваљда доказ да ове стварно поштујемо био да ове исконски мрзимо и то делима доказујемо.
„Нераспакован пакет“, наслов је казивања у којем је Весна Пешић покушала да распакује политичку доктрину „Велике Србије“, али је распаковала и додатно оголила политичку доктрину свих оних који сматрају да је једина, нормална и права Србија, она и онаква држава која је сведена на Београдски пашалук. Мада и тада…
