Шпијуни су поново у моди, а доказ је обновљено интересовање за Душана Попова, чија слава прелази границе Србије из које се отиснуо у свет шпијунаже.
У времену које подсећа на еру хладног рата, које у сећање призива шпијунске романе и филмове из овог периода, Попов поново инспирише.
Француски недељник „Поен“ му је посветио насловну страну, са разлогом — Попов је, по распрострањеном уверењу, прави Џејмс Бонд, личност која је инспирисала Ијана Флеминга да направи славну сагу чија популарност не јењава.
Легенда је настала када су Ијана Флеминга напали британски медији да сувише слободно приказује Бонда, официра британске обавештајне службе МИ6. Он им је одговорио да је такав агент заиста постојао и да је његово тајно име Трицикл.
Трицикл је Попов, обавештајац британске службе за време Другог светског рата. Али он је имао још једно тајно име — Иван — под којим је радио за немачку тајну службу. Улогу двоструког тајног агента одредила је околност што је одрастао у имућној породици и имао сјајно образовање које је стекао у Лондону, Паризу, Београду и Фрајбургу.
Када су га Немци на почетку рата врбовали да постане њихов агент, Душко је већ био противник нациста. Епизода у Фрајбургу, где је једва извукао главу након што је доспео у притвор Гестапоа, учврстила је његова убеђења.
Како је онда постао агент немачке обавештајне војне службе Абвер током Другог светског рата?
„Екипу ћеш лакше да поразиш ако си део ње“, рекао му је пријатељ са факултета, Јохан Јебсен, који му је помогао да се извуче из руку Гестапоа.
Немци су га сматрали својим најбољим агентом док је заправо био британски обавештајац. Поседовао је квалитете који су од њега направили идеалног тајног агента — говорио је више језика, био је космополита и водио је монденски живот, што му је омогућило да добро упозна оне које ће шпијунирати.
„Живео сам у илегали“, рекао је много година касније у једном интервјуу француској телевизији. „Важна је фасада. Шпијун живи иза те фасаде. Ако је то професор, живи живот професора. Ако је конобар, живи као конобар“.
Тајни агенти су углавном људи без лица који раде у сенци. Попов се не уклапа у ову слику. Боем, авантуриста, омиљен у друштву, у своју улогу шпијуна је унео нешто од балканске лежерности и аристократске неконвенционалности.
То му није сметало да изузетно влада собом, да сачува хладнокрвност, што му је помогло да не буде откривен. Био је дрзак и храбар, ниједан други шпијун му није био сличан.
Његов раскошни живот, лепе жене, коцкарнице, добра кола, инспирисали су лик Флеминговог пустолова и секс симбола о коме сањају жене и мушкарци.
„Такав агент не постоји, не би издржао 48 сати“, једном је покушао да сруши мит о плејбоју. „Не постоји плејбој. Када сте млади, када волите живот, добро вино, жене, пријатно друштво, музику, уживате у томе. И то вас не спречава да радите озбиљан и одговоран посао и то много боље. Био бих веома лоша виолина у оркестру, јер су ту сви превише озбиљни“, рекао је током промоције својих мемоара који су 1974. године изазвали сензацију.
У Сједињеним Америчким Државама ФБИ је покушао да забрани ову књигу, јер је у њој, како је тада писала америчка штампа, откривена „највећа тајна Другог светског рата“.
Попов је у њој показао да је и ФБИ омануо. Шеф Федералног истражног бироа Едгар Хувер није веровао његовим информацијама да ће Јапанци да нападну Перл Харбор, америчку луку на хавајском острву, након чега су САД ушле у рат. Попов му је ову информацију доставио три месеца пре напада, али је овај лажни пуританац одбио да у то поверује због презира који је гајио према странцима, нарочито оним успешним попут Попова, кога је сматрао балканским плејбојем.
Последице су биле страшне — САД су изгубиле превласт над Пацификом, коју су вратиле по цену стотине хиљада живота.
Попов је остао упамћен као најинтересантнији и најхаризматичнији шпијун који је дао допринос савезничкој победи над нацистима.
